Đinđić i zagonetka sfinge

VHS ARHEOLOGIJA
Uspomene su ostale zatočene na video-kasetama. Nije ih pojeo video-rikorder iako smo nakon svakog play to sa strepnjom očekivali. Stenjale su, cvrčale, bile izgrižene i načete sa strane, ali su ipak učinile podvig i nadživele video-uređaj koji ih je toliko mučio. Puštao, premotavao unapred, premotavao unazad, pauzirao, naglo stopirao, prekidao u pola reči, šlogirao sa svakim stop. Sve su izdržale te plastikanerke od 180 minuta, čak i Živino čudovište od video-rikordera koje je pojelo makaze, foliju andola i burmu, a svom vlasniku zamalo otkinulo ruku. Video je crk’o, za njim ostalo stotinak kaseta i zarobljene uspomene.

Na jednoj trafici videh oglas: prebacujem materijal sa video-kasete na DVD. Ali kako će kompakt-disk uspeti da primi na sebe sve one slojeve milion puta presnimljene VHS kasete? Ne zna CD šta je presnimavanje. Kaseta je arheološka iskopina, bezbroj slojeva, jedan preko drugog.

Pozajmio sam od Žive čudovišni video-rikorder, skinuo onih stotinak kaseta sa police, da ih na brzinu pregledam i izaberem najvrednije za prebacivanje na disk. Svadbe, krštenja, domaće serije, strane serije, dueli zaboravljenih političara, reklame, slučajno snimljeni parčići TV programa.

I mada je sve to jedan veliki nered, teško se čovek odluči šta da odbaci. Na kraju ostanu dve stvari, dva omiljena snimka. Prvi – onaj prodor Dejana Savićevića sa centra terena do gola u Minhenu nakon koga baca na kolena veliki Bajern, i drugi: parče novogodišnjeg kviza „Želite li da postanete milioner” u kome je gost bio predsednik vlade doktor Zoran Đinđić.

Pored prodora Dejana Savićevića koga i bez trake znam u korak – mogao bih da ga repriziram zatvorenih očiju, obradovao me je ovaj drugi VHS raritet, emitovan na BK televiziji. Zaista nisam znao zašto, ali bilo mi je jako bitno da snimim gostovanje premijera u kvizu. Tek sada, kada sam ponovo gledao traku, bilo mi je jasno. Čim sam stisnuo play, setio sam se zanimljivog eseja Anete Lazić i Saše Miletića (časopis Teatron, No 123) koji je pokušao da otkrije fenomen kviza „Želite li da postanete milioner” i dovede ga u vezu sa antičkom dramom. Između ostalog, Aneta Lazić i Saša Miletić, napisali su na tom mestu kako ne malo estetskih elemenata kviza ukazuju na njegovu teatralnost. Glavne paralele: scenografija „Milionera” i antički amfiteatar, publika u kvizu i hor u antičkoj drami, naravno sukob između „protagoniste” i „antagoniste”, odnosnotakmičara i kvazimastera koji su u centru arene jedan naspram drugog. Oponent i zagonetka Sfinge.

Mnogo sam puta odgledao Đinđićevo učešće u „Milioneru”, pogotovo jedno pitanje i jedan odgovor. Genijalni Đinđić je na tom mestu odgonetnuo zagonetku i srušio čitavu dramu. A sukob na sceni otkrio je karakter junaka. Ovako je to bilo: Voditelj Ivan Zeljković najavljuje deseto pitanje za 96.000 hiljada dinara. „Kompanija JAT osnovana je 1927. godine pod imenom: A: Aeroput, B: Avioput, C: Aerolinija, D: Aviolinija?” Zoran Đinđić se malo podigne sa stolice, uzdahne i kaže „To ne znam”. Zatim glasno razmišlja: „Avioput i aviolinija sigurno nije, jer se sada zove – aerotransport. Znači nešto je sa aero, pa može da bude aeroput i aerolinija”. Traži pomoć pola-pola, a kompjuter po običaju izbacuje dva netačna odgovora i ostavlja jedan tačan i jedan nasumice odabran netačan odgovor. A: Aeroput, B: Avioput. U istoj sekundi kada ugleda koja su dva odgovora ostala, Zoran Đinđić sasvim sigurno izgovara: „Aeroput!”. Voditelj pita: „Sigurni ste”. „Siguran”, odgovara hladno i uvereno premijer. Voditelj svojim ćutanjem, po običaju kviza, pokušava da unese dramu, ali Đinđić kaže: „Kladite se na to!”. Uz osmeh, pita i publiku: „Hoće li neko da se kladi?”. Nakon kraće pauze, Zeljković nastavlja: „Zorane, imali ste 48.000 dinara”, ali ga Đinđić prekida. „Sada imam 96.000.” Tada kreće još jedan bitan element drame: muzika se pojačava. „Zorane”, još jednom izgovara voditelj, ali Zoran Đinđić, umesto da se zabrine, počinje da se smeje, čime donekle narušava uobičajeno bojažljivo ponašanje učesnika u kvizu – onoga ko treba da reši zagonetku Sfinge. „Kasno je za kajanje”, kaže Zoran Đinđić – neko ko je doneo odluku, uveren u tačnost svoje konkluzije – rezultat čiste logike na delu, logike koja je fantastična. Britak um, hrabrost, spremnost na rizik, kontra bez zastajkivanja, osmeh i ta logika, pre svega.

Momak koji mi prebacuje VHS na DVD pita me šta će mi kviz kada je možda bio namešten. Čak i da jeste, pa i da je Zoran Đinđić imao pitanja (što nije), kažem, morao bi obrazložiti kako zna odgovor. Tu bismo onda opet došlo do toga da mu je i za taj posao bila potrebna nekakva logika i to nimalo ne bi promenilo stvar. Opet bi ispalo genijalno.

Vraćam se kući sa dva DVD-ja u ruci, deset deka uspomena. U glavi mi pesma Video-rekorder Voje Despotova. A kad dođe onaj čas – da ti se istroše baterije/i da ti nestane trake – kad ti pod suvom granom/zapeva Jesenjin – ne boj se./Svaki smisao ionako gubi bitku. Banke su/do pola šest otvorene./Smrt je na tvojoj strani./Do besvesti će se reprodukovati tvoja tajna/zakopana u trenutnom pogledu na more.