Ђинђић и загонетка сфинге

ВХС АРХЕОЛОГИЈА
Успомене су остале заточене на видео-касетама. Није их појео видео-рикордер иако смо након сваког play то са стрепњом очекивали. Стењале су, цврчале, биле изгрижене и начете са стране, али су ипак учиниле подвиг и надживеле видео-уређај који их је толико мучио. Пуштао, премотавао унапред, премотавао уназад, паузирао, нагло стопирао, прекидао у пола речи, шлогирао са сваким стоп. Све су издржале те пластиканерке од 180 минута, чак и Живино чудовиште од видео-рикордера које је појело маказе, фолију андола и бурму, а свом власнику замало откинуло руку. Видео је црк’о, за њим остало стотинак касета и заробљене успомене.

На једној трафици видех оглас: пребацујем материјал са видео-касете на ДВД. Али како ће компакт-диск успети да прими на себе све оне слојеве милион пута преснимљене ВХС касете? Не зна ЦД шта је преснимавање. Касета је археолошка ископина, безброј слојева, један преко другог.

Позајмио сам од Живе чудовишни видео-рикордер, скинуо оних стотинак касета са полице, да их на брзину прегледам и изаберем највредније за пребацивање на диск. Свадбе, крштења, домаће серије, стране серије, дуели заборављених политичара, рекламе, случајно снимљени парчићи ТВ програма.

И мада је све то један велики неред, тешко се човек одлучи шта да одбаци. На крају остану две ствари, два омиљена снимка. Први – онај продор Дејана Савићевића са центра терена до гола у Минхену након кога баца на колена велики Бајерн, и други: парче новогодишњег квиза „Желите ли да постанете милионер” у коме је гост био председник владе доктор Зоран Ђинђић.

Поред продора Дејана Савићевића кога и без траке знам у корак – могао бих да га репризирам затворених очију, обрадовао ме је овај други ВХС раритет, емитован на БК телевизији. Заиста нисам знао зашто, али било ми је јако битно да снимим гостовање премијера у квизу. Тек сада, када сам поново гледао траку, било ми је јасно. Чим сам стиснуо play, сетио сам се занимљивог есеја Анете Лазић и Саше Милетића (часопис Театрон, No 123) који је покушао да открије феномен квиза „Желите ли да постанете милионер” и доведе га у везу са античком драмом. Између осталог, Анета Лазић и Саша Милетић, написали су на том месту како не мало естетских елемената квиза указују на његову театралност. Главне паралеле: сценографија „Милионера” и антички амфитеатар, публика у квизу и хор у античкој драми, наравно сукоб између „протагонисте” и „антагонисте”, односнотакмичара и квазимастера који су у центру арене један наспрам другог. Опонент и загонетка Сфинге.

Много сам пута одгледао Ђинђићево учешће у „Милионеру”, поготово једно питање и један одговор. Генијални Ђинђић је на том месту одгонетнуо загонетку и срушио читаву драму. А сукоб на сцени открио је карактер јунака. Овако је то било: Водитељ Иван Зељковић најављује десето питање за 96.000 хиљада динара. „Компанија ЈАТ основана је 1927. године под именом: А: Аеропут, Б: Авиопут, Ц: Аеролинија, Д: Авиолинија?” Зоран Ђинђић се мало подигне са столице, уздахне и каже „То не знам”. Затим гласно размишља: „Авиопут и авиолинија сигурно није, јер се сада зове – аеротранспорт. Значи нешто је са аеро, па може да буде аеропут и аеролинија”. Тражи помоћ пола-пола, а компјутер по обичају избацује два нетачна одговора и оставља један тачан и један насумице одабран нетачан одговор. А: Аеропут, Б: Авиопут. У истој секунди када угледа која су два одговора остала, Зоран Ђинђић сасвим сигурно изговара: „Аеропут!”. Водитељ пита: „Сигурни сте”. „Сигуран”, одговара хладно и уверено премијер. Водитељ својим ћутањем, по обичају квиза, покушава да унесе драму, али Ђинђић каже: „Кладите се на то!”. Уз осмех, пита и публику: „Хоће ли неко да се клади?”. Након краће паузе, Зељковић наставља: „Зоране, имали сте 48.000 динара”, али га Ђинђић прекида. „Сада имам 96.000.” Тада креће још један битан елемент драме: музика се појачава. „Зоране”, још једном изговара водитељ, али Зоран Ђинђић, уместо да се забрине, почиње да се смеје, чиме донекле нарушава уобичајено бојажљиво понашање учесника у квизу – онога ко треба да реши загонетку Сфинге. „Касно је за кајање”, каже Зоран Ђинђић – неко ко је донео одлуку, уверен у тачност своје конклузије – резултат чисте логике на делу, логике која је фантастична. Бритак ум, храброст, спремност на ризик, контра без застајкивања, осмех и та логика, пре свега.

Момак који ми пребацује ВХС на ДВД пита ме шта ће ми квиз када је можда био намештен. Чак и да јесте, па и да је Зоран Ђинђић имао питања (што није), кажем, морао би образложити како зна одговор. Ту бисмо онда опет дошло до тога да му је и за тај посао била потребна некаква логика и то нимало не би променило ствар. Опет би испало генијално.

Враћам се кући са два ДВД-ја у руци, десет дека успомена. У глави ми песма Видео-рекордер Воје Деспотова. А кад дође онај час – да ти се истроше батерије/и да ти нестане траке – кад ти под сувом граном/запева Јесењин – не бој се./Сваки смисао ионако губи битку. Банке су/до пола шест отворене./Смрт је на твојој страни./До бесвести ће се репродуковати твоја тајна/закопана у тренутном погледу на море.