Ljubav za čovečanstvo

Retke su knjige u Srbiji koje imaju početni tiraž od deset hiljada primeraka i retke su reči ljudske za kojima toliko žudi naše čitalište kao one koje je pisac Jovan Janjić preneo sa usana patrijarha Pavla. Tu svojevrsnu priču u priči prenosi nam blagorodni pratilac i hroničar ovozemaljskog života patrijarha srpskog Pavla, neumorni Jovan Janjić, nastojeći uvek da bude u drugom planu prikazujući, u knjizi „Biti čovek” (izdavač „Neven”) reljefnu pozadinu na kojoj će istaći lik svog glavnog junaka – patrijarha Pavla.

Ne prateći strogo književne konvencije, Janjić piše jednu žanrovski prožimajuću knjigu u kojoj se sreću priče, crtice, hronike, anegdote i biografija. Učesnik i svedok teških godina i egzistencijalističkih muka srpske države u drugoj polovini 20. i početkom 21. veka, patrijarh Pavle je stožer oko koga se okreće čitava pripovedna konstrukcija. A ta konstrukcija počiva još na prepoznatljivom i bliskom hronotopu jednog istorijskog vremena, ali i lične dinamike po svemu neobičnog života. Dalje, ona se temelji na živom pripovedanju, plastičnim opisima, blagoj atmosferi, psihološkim krokijima pominjanih likova i gotovo obaveznom poentom na kraju priče u vidu bogougodne pouke, poslednje reči kojom patrijarh obično zapečati priču.

Usudom opredeljen da bude na čelu Srpske crkve u najtežim vremenima, krotak kao jagnje, patrijarh Pavle suočava se sa vukovima i vodi teške unutrašnje borbe koje njegovo krhko ljudsko biće čine jednom od najsnažnijih figura novije istorije.

Život po Jevanđelju, to je bila njegova odrednica, stub njegovog života, slamka spasenja koja je hranila srpstvo u doba golgote i mirbožala u vreme rasputno. Takvim ga prikazuje pisac Jovan Janjić, u rasplamsaju kontrasta, kao neverovatno blagog i nežnog i isto tako revnosnog i strogog u izvršavanju svog krstonosnog pravila, u duhovnom uzdizanju. Nikada ne zanemarivši lestvicu svog duhovnog napredovanja, patrijarh Pavle nastoji da bude podvižnik i da u tome i druge hrabri.

On je ta autoritativna instanca koja natkriljuje i okrepljuje ovu knjigu i sam osenjen i nadahnut Najsvetijim i Najčistijim. Cela knjiga prekrivena je kao velom velikim čovekoljubljem i nedostižnim moralnim skalinadama glavnog junaka. Njegov antropološki optimizam greje i blaži sa svake stranice ove knjige. Ne želeći da ga glorifikuje, pisac postiže efekat očekivanog, stvara sliku voljenog patrijarha, sveca koji hoda.

Janjić pominje početke episkopske službe našeg patrijarha na Kosovu, piše o radosnim i tužnim događajima, o tragičnim žrtvama četrnaestorice srpskih žetelaca iz Starog Grackog, o brizi za povereni mu narod. Piše o susretima sa državnicima, lekarima, medicinskim sestrama, piscima, generalima koji su od njega tražili savet, podršku, utehu. Govori o već poslovičkoj skromnosti, štednji, stoicizmu, duhovnim vertikalama kojima je patrijarh Pavle težio.

Učio nas je da je služba bližnjemu služba Bogu. Učio nas je da nema greha neoproštenog, do greha nepokajanog. Učio nas je da ovaj svet sav u zlu leži i da dobro pred zlim mora da se brani.

Kroz ovu knjigu koja ne nameće nikakvu ideologiju i kult ličnosti, koja ne propagira nikakvu dogmu, provejava samo jedna velika ljubav za čovečanstvo. Provejava misao o tome da se jedni u drugima ogledamo. To nije praznoslovlje, to je ontologija. Ne možemo jedni bez drugih, u drugome ćemo se kao u ogledalu videti i prepoznati.