Bronza druge lige

U poslednjih nekoliko godina naglo je porasla popularnost fraze „lider u regionu”. Najčešće se koristi kad neka od bivših jugoslovenskih republika želi da se pohvali da je u nekoj oblasti bolja od drugih. U vreme kad su bosanskohercegovački filmovi frekventno osvajali važne filmske nagrade, u Sarajevu se znalo pisati o BiH kao o filmskom „lideru u regionu”. Nakon otvaranja ovog ili onog poglavlja u pregovorima s Evropskom unijom, u Podgorici bi znali reći da su „lider u regionu” što se tiče evropskih integracija. Uspesi nogometne reprezentacije Hrvatske, kao i zagrebačkog Dinama u evropskim kupovima, Hrvatsku bez sumnje čine fudbalskim „liderom u regionu”. A sudeći po najavama i tvrdnjama srpskih vlasti, iz oblasti ekonomskog rasta „lider u regionu” može da bude jedino Srbija.

Da bi potonju ocenu dodatno potvrdili, predstavnici srpske vlade se obično pozivaju na Međunarodni monetarni fond ili Svetsku banku. Jasno je da je cilj toga povećavanje legitimiteta sopstvenih iskaza. U tom smislu, ako bi se Slovenija želela proglasiti „liderom u regionu” kad je reč o slobodi štampe, mogla bi komotno da se pozove na izveštaj Reportera bez granica. U njemu se 180 zemalja sveta ocenjuje po stanju slobode štampe, od najbolje do najgore. Ove godine, najbolja je Norveška, a najgora Severna Koreja.

Što se regiona tiče, Slovenija, kako rekosmo, dominira i zauzima 32. mesto. Daleko iza nje, ali ipak druga u ovoj konkurenciji je Bosna i Hercegovina (58. mesto), dok je Hrvatska odmah iza (59. pozicija), a 70. mesto pripalo je Kosovu. Severna Makedonija je zaslužila poziciju 92, dok je Srbija odmah iza nje na mestu 93. Naposletku, među bivšim jugoslovenskim državama, poslednja po redu je Crna Gora – na poziciji 105.

Dakle, što se tiče slobode štampe, Srbija ne samo da nije „lider u regionu”, nego je druga otpozadi. Drugačije rečeno, ako bi se 180 zemalja sveta podelilo u dve jednake grupe od po 90 članica, gde bi u prvoj bilo 90 uglavnom slobodnih, a u drugoj 90 uglavnom neslobodnih, Srbija bi eventualno mogla da se pohvali da u toj drugoj ligi zauzima visoko treće mesto i osvaja bronzanu medalju.

Šalu na stranu, teško da je ikom u Srbiji cilj da se po pitanjima slobode štampe upoređuje s gorim delom sveta. Vredi stoga pokušati da se analizira šta je razlog ovako neslavne pozicije. U obrazloženju se za Srbiju potencira nekoliko trendova: napadi na medije od strane vlasti, alarmantan rast fenomena „lažnih vesti” te velika koncentracija medijskog vlasništva, uz direktno apostrofiranje slučajeva Milana Jovanovića iz Grocke, kome je zapaljena kuća, odnosno uzbunjivača Aleksandra Obradovića i maltretiranja koje je pretrpeo.

Sve što je notirano u izveštaju nije isisano iz malog prsta i zaista predstavlja jednu stranu medalje. S druge strane, svako ko malo bolje komparativno poznaje eksjugoslovensku medijsku scenu svestan je da nivo „šarenila” koji postoji na trafikama u Srbije ne postoji nigde drugde u regionu. Deo toga jeste posledica većeg broja stanovnika, ali ne može sve ni time da se objasni. Kad je, recimo, reč o političkim nedeljnicima, Srbija ih, po svoj prilici, sama ima više nego ostatak nekadašnje Jugoslavije – zajedno. U kontekstu politike i ideologije koju ti nedeljnici zastupaju, postoji širina spektra nadmoćnija u odnosu na širinu tog spektra unutar Narodne skupštine Republike Srbije.

Problem sa ovakvim izveštajima u Srbiji je što je njihova recepcija crno-bela: za jedne su sveto slovo, a za druge politički pritisak. A oni u dobroj meri jesu konstruktivna kritika koja može ukazati na karakteristike određene scene. Recimo, u odnosu na Hrvatsku i na BiH, tržište štampe u Srbiji je izrazito „unitarno”. U Hrvatskoj i BiH, jaki dnevni listovi koji se prodaju u celoj zemlji ne štampaju se samo u Zagrebu i Sarajevu, nego i u Splitu, Rijeci, Banjaluci i Mostaru. Nema takvih listova u Novom Sadu i Nišu, a nije reč o gradovima po bilo čimu inferiornim u odnosu na pobrojane, koji su listom manji od njih.

Jer ako u političko-ideološkom smislu srpski štampani mediji i uspevaju da oslikavaju širinu (skoro) celokupnog spektra, ima drugih i drugačijih društvenih podela unutar kojih se ispostavlja da veliki delovi zajednice u tim medijima nemaju ni imena ni glasa. I to je (simbolička) teritorija na kojoj definitivno ima još dosta prostora za „osvajanje slobode”.

Pisac i novinar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista