Teatar i ples postoje zaista samo uživo

Obradovao me je prestanak vanrednog stanja i povratak malim radostima kao što je kafa u bašti nekog od dorćolskih kafića ili šetnja u sumrak, kaže Dijana Milošević, rediteljka i osnivač Dah teatra koju smo ugovarajući priču za „Politiku” zatekli na elektronskom času sa svojim studentima sa Instituta za umetničku igru.

– Raduje me povratak na probe i okupljanje naše družine. Brine me mogućnost života bez dodira i šta to podrazumeva, jer smo sada uplašeni od toga i da se samo rukujemo, a da ne govorimo o zagrljaju. Oni koji proučavaju fenomen dodira kažu nam da je dodir naš primarni jezik kojim komuniciramo saosećanje. Ne smemo pristati da ostanemo bez ove kompleksne emocije – smatra naša sagovornica i primećuje:

– Fascinirana sam ovih noći mesecom koji nikada jasnije nisam videla, koji nikada jače nije svetleo: očigledna pozitivna posledica smanjenja zagađenja na planeti. Ne sviđa mi se povratak na uobičajenu predizbornu retoriku, lišenu svakog smisla, govor mržnje koji se čuje sa svih strana, kao da smo zaboravili, dok smo danima sedeli sa svojim mislima izolovani, da smo obećali sebi da ćemo biti pristojniji, velikodušniji, otvorenijih umova i srca.

Situacija sa virusom korona zatekla je Dijanu Milošević u završnici proba na predstavi „Za tvoje dobro” koju je Dah teatar radio kao deo projekta „Right 4 Kids” podržanog od programa Kreativna Evropa. Predstava se bavi dečijim pravima i prva scena predstave, koju su počeli da rade nekoliko meseci pre početka pandemije, počinje tako što tri glumice i muzičarka, krećući se po sceni i igrajući se sa loptom globusom, obučene u slojeve odeće koja asocira na migrantsku, nose gas-maske i pevaju Deklaraciju o dečijim pravima.

– Scena se završava replikom „hajdemo u kužni zrak”. Kada smo kreirale tu scenu nismo ni slutile šta će se uskoro dogoditi i da će maske postati svakodnevni deo garderobe. Posle nekoliko dana, slušajući vesti kako se virus širi po celoj planeti, najjači utisak mi je bio kako nema mesta gde može da se pobegne, kako ta često utopijska ideja koja nam se s vremena na vreme javlja, o bekstvu na neko mesto gde problemi ne postoje, sada potpuno nestaje kao mogućnost, jer ovo je globalna katastrofa. I na neki čudan način me je to smirilo i usredsredila sam se na sada i ovde – konstatuje Dijana Milošević.

Ono što je videla nije joj se svidelo: manipulacija strahom građana, prinudne mere koje su zatvorile naše sugrađane nedeljama u kuće, poniženje i nelogičnosti sa kojima se susrećemo na dnevnom nivou.

– Zvanični narativ da smo mi neposlušan i neodgovoran narod te ga zato treba tretirati naredbodavno je nešto što me duboko vređa jer ovih nedelja sam videla uglavnom primere velike odgovornosti, pažnje i velikodušnosti naših ljudi. Nije mi se dopalo ni to što smo tako lako i brzo pristali na ograničenje sloboda, usled straha. Jer uplašenim ljudima je lako manipulisati, i tako sam rešila da probam da uključim zdrav razum i da se tako i ponašam, primenjujući razumno mere zaštite, ali takođe verujući da je važno da šetamo, komuniciramo, ponudimo pomoć onima kojima je to potrebno… – priča Dijana Milošević, uz komentar:

– A onda sam naišla na fantastičan tekst autorke Arundati Roj koja je rekla da svet i ne treba da se vrati na „normalno” stanje jednom kad prođe pandemija, jer je normalnost značila vraćanje na žmurenje pred patnjom tolikih. I da nam ovaj virus daje šansu da počnemo „novu normalnost” i da se nikad više ne naviknemo na neizrecivo nasilje i vulgarnu nejednakost.

Dijana Milošević takođe radi na budućim projektima Dah teatra, čeznući za vremenom kada će se opet svi skupiti u sali, jer teatar i ples ipak postoje zaista samo uživo.

– Na ekranima radije gledam dobre filmove, serije i predavanja, slušam muziku, nego što gledam predstave, jer predstava koja nije uživo, plesna ili pozorišna ipak je samo informacija o delu – dodaje i naglašava kako smo svi u izolaciji mnogo lakše i smislenije provodili vreme uz kulturu, a kako smo upravo svedoci urušavanja kulture kod nas od onih koji odlučuju o finansiranju.

– Podrška nezavisnoj sceni i dalje je nikakva, jer oni koji odlučuju kao da uporno ne žele da shvate da pored takozvanih umetnika slobodnjaka, koji su ili honorarno angažovani ili su članovi strukovnih udruženja, postoje i umetnici, koji profesionalno rade, a nisu nužno pripadnici udruženja, već su članovi Nezavisne kulturne scene Srbije. Za ovu značajnu mrežu izgleda kao da nema podrške, mada u okviru nje deluju pojedinci i organizacije dokazanog kvaliteta, dobitnici mnogih nagrada i priznanja kod nas i u svetu. Pojam solidarnosti u ovako teškim vremenima kao da je nestao iz rečnika onih koji odlučuju o finansiranju. A bez kulture i solidarnosti nemamo više ni humanost – tvrdi Dijana Milošević.

Arundati Roj je, kaže naša sagovornica, napisala da je virus u stvari portal između dva sveta: stare nenormalne „normalnosti” i potencijalne mogućnosti da na nju ne pristanemo. Sada, posle izolacije, taj izbor je na svakome od nas.