Pod vunenim kapicama

Bože, što nam je omladina postala osetljiva?.. Ovol`ke vrućine, a oni, siroti, pod vunenim kapicama!?

Naime, ako ste pažljivo pratili prošlonedeljnu štampu sigurno je i vama zapala za oko činjenica da sve više mladih „kuburi” sa sinusima, polenskim alergijama i promajom – čim dane provode pod „fantomkama”?! Mukice, jedva punoletne, a nikuda ne idu bez njih. Ne zna se kada će glava da zaboli...

Toliko sam se rastužio čitajući o nekolicini koju je pre nekoliko dana stegla „alergija”, baš pred školom na Karaburmi, pa su brže-bolje morali da navuku kape preko lica i od silne muke izudaraju letvama sedamnaestogodišnjeg dečaka, razlupaju nekakvo motorče i ubace navijačku baklju međ učenike u holu. Upari se izgleda mozak pod vunom, pa ne znaju šta čine?!

Kako li je tek njihovim roditeljima kada, pre ili kasnije, iz štampe saznaju za „dijagnozu” svojih čeda? Ili, kada među vešom za pranje nađu i crnu kapicu, kakvu bake obično ne štrikaju?

Zaista, bez šale, Beograd vri od obesti „migrenozne” klinčadije, hteli mi to da priznamo ili ne. Sučaj s Karaburme, tek je jedan od četiri slična koji su se, minule nedelje, dogodili u našem gradu. A, zbir godina vinovnika, jedva da premašuje prosečan životni vek... Još pertle ne znaju valjano da vežu, ali sa „fantomkama” nemaju nikakvih problema.

Što umni kolega i prijatelj, Dragan Vlahović, nedavno napisa: „Ako su deca, ne znači da su anđeli”! Baš tako, mladost je dar, blagosvesna životna dob, a ne olakšavajuća okolnost...

Ko je kriv?! Svi, poimence! Ceo telefonski imenik 011, od prvog do poslednjeg slova!

Ćutali smo dok su bašibozluci gonili naš grad, kao divlju zver, u trk, lomeći mu i zglobove i kičmu i krila... Ćutimo i dalje dok se to, manje vidno ali jednako agresivno i pogubno, čini.

Šta smo, izuzev licemernih sećanja i priča o „onom” Beogradu, ostavili ovoj deci o kojoj pišem?.. E, zbog toga im i jeste razumljiv i prihvatljiv jedino kroz vizuru vunene kape s prorezima za oči i usta.

Ponekad mi se čini kao da je na čitav grad navučena jedna od tih...

Doskora mi je teorija jednog drugara zvučala iracionalno i katastrofično, međutim, više i ne, toliko. Znao je u razgovoru da kaže kako se više plaši sukoba s jednim klincem, negoli sa grupom vršnjaka (tridesetogodišnjaka)?!

– Ovi stariji će me u najgorem slučaju pretući, uzeti šta su naumili i ostaviti na miru. Klinac se, međutim, neće toliko „potruditi”. Izvadiće pištolj i bez iole razmišljanja upucati me k`o kera... – govorio je.

Bogami, počeo sam i ja da zazirem kada me neki „švrća” na ulici priupita: koliko ima sati. Ćutim, gledam ga u ruke, pa u oči, pa okolo, čisto da proverim čeka li još desetak drugarića da čuju tačno vreme...

Dođe mi da za svaki slučaj skinem sat i dam mu ga. I nešto para, pride. Mobilni, naravno. I da se naposletku sam izudaram pred njima – da ne mučim dete. Kol’ko god treba! Sve i da ga je stvarno samo interesovalo koliko ima sati... Što naš narod kaže: „Bolje sprečiti nego lečiti”.

Da zaključimo. Šta valja činiti? Ništa, kao i dosad. Možda prođe samo od sebe?! A, možda su se Elvis Prisli i Brus Li stvarno povukli iz javnosti, u selo kraj Leskovca?..

Ako ništa drugo, obezbedimo deci barem pamučne „fantomke” da se ne zlopate s vunenim, po ovoj sparini.

Ipak je reč o mladoj, osetljivoj koži i čuvajmo je jer...na njoj svet ostaje...

P.S. Daleko do toga da su sva beogradska deca takva. Prepun je ovaj grad divne i pristojne omladine, i u ovom tekstu reč je o manjini, ali toliko agresivnoj da se u ovom slučaju od drveta sve manje vidi šuma. Možda je za nekoga sve to samo kap, ali od kapi i nastaje talas. Mislimo o tome...