Под вуненим капицама

Боже, што нам је омладина постала осетљива?.. Овол`ке врућине, а они, сироти, под вуненим капицама!?

Наиме, ако сте пажљиво пратили прошлонедељну штампу сигурно је и вама запала за око чињеница да све више младих „кубури” са синусима, поленским алергијама и промајом – чим дане проводе под „фантомкама”?! Мукице, једва пунолетне, а никуда не иду без њих. Не зна се када ће глава да заболи...

Толико сам се растужио читајући о неколицини коју је пре неколико дана стегла „алергија”, баш пред школом на Карабурми, па су брже-боље морали да навуку капе преко лица и од силне муке изударају летвама седамнаестогодишњег дечака, разлупају некакво моторче и убаце навијачку бакљу међ ученике у холу. Упари се изгледа мозак под вуном, па не знају шта чине?!

Како ли је тек њиховим родитељима када, пре или касније, из штампе сазнају за „дијагнозу” својих чеда? Или, када међу вешом за прање нађу и црну капицу, какву баке обично не штрикају?

Заиста, без шале, Београд ври од обести „мигренозне” клинчадије, хтели ми то да признамо или не. Сучај с Карабурме, тек је један од четири слична који су се, минуле недеље, догодили у нашем граду. А, збир година виновника, једва да премашује просечан животни век... Још пертле не знају ваљано да вежу, али са „фантомкама” немају никаквих проблема.

Што умни колега и пријатељ, Драган Влаховић, недавно написа: „Ако су деца, не значи да су анђели”! Баш тако, младост је дар, благосвесна животна доб, а не олакшавајућа околност...

Ко је крив?! Сви, поименце! Цео телефонски именик 011, од првог до последњег слова!

Ћутали смо док су башибозлуци гонили наш град, као дивљу звер, у трк, ломећи му и зглобове и кичму и крила... Ћутимо и даље док се то, мање видно али једнако агресивно и погубно, чини.

Шта смо, изузев лицемерних сећања и прича о „оном” Београду, оставили овој деци о којој пишем?.. Е, због тога им и јесте разумљив и прихватљив једино кроз визуру вунене капе с прорезима за очи и уста.

Понекад ми се чини као да је на читав град навучена једна од тих...

Доскора ми је теорија једног другара звучала ирационално и катастрофично, међутим, више и не, толико. Знао је у разговору да каже како се више плаши сукоба с једним клинцем, неголи са групом вршњака (тридесетогодишњака)?!

– Ови старији ће ме у најгорем случају претући, узети шта су наумили и оставити на миру. Клинац се, међутим, неће толико „потрудити”. Извадиће пиштољ и без иоле размишљања упуцати ме к`о кера... – говорио је.

Богами, почео сам и ја да зазирем када ме неки „шврћа” на улици приупита: колико има сати. Ћутим, гледам га у руке, па у очи, па около, чисто да проверим чека ли још десетак другарића да чују тачно време...

Дође ми да за сваки случај скинем сат и дам му га. И нешто пара, приде. Мобилни, наравно. И да се напослетку сам изударам пред њима – да не мучим дете. Кол’ко год треба! Све и да га је стварно само интересовало колико има сати... Што наш народ каже: „Боље спречити него лечити”.

Да закључимо. Шта ваља чинити? Ништа, као и досад. Можда прође само од себе?! А, можда су се Елвис Присли и Брус Ли стварно повукли из јавности, у село крај Лесковца?..

Ако ништа друго, обезбедимо деци барем памучне „фантомке” да се не злопате с вуненим, по овој спарини.

Ипак је реч о младој, осетљивој кожи и чувајмо је јер...на њој свет остаје...

П.С. Далеко до тога да су сва београдска деца таква. Препун је овај град дивне и пристојне омладине, и у овом тексту реч је о мањини, али толико агресивној да се у овом случају од дрвета све мање види шума. Можда је за некога све то само кап, али од капи и настаје талас. Мислимо о томе...