Spas na Spasovdan

Četvrtak, 28. maj, Spasovdan, već danima se smenjuju sunce i kiša, teško se diše i mozak slabije radi. Moram iz Železnika da odem do Sajma, sada su mi javili i nevoljno stavljam svoju izlizanu torbu na rame. U njoj nema novca, ali je pozamašna, jer u njoj stanuju papiri i sve ostalo što je potrebno jednom novinaru u srednjim godinama.

Na okretnici ulazim u pedesetosmicu, sedam na duplo sedište i torbu spuštam do sebe, previše umoran od protekle noći koju sam proveo skoro bez sna. Od kada radim noćnu smenu u svom Radio Beogradu, od početka vanrednog stanja, potpuno sam promenio bioritam..

Na semaforu kod „Lole” vidim iza moj „seoski metro”, kako zovem autobus 511 koja će do Sajma stići mnogo brže, u međuvremenu telefon zvoni i ja skoro istrčavam iz autobusa. Trebalo mi je desetak sekundi da shvatim kako na mom ramenu nema torbe koja je ostala u autobusu.

Za desetak minuta sam na Adi, gde će se ukrstiti linije 58 i 511...mozak brzo radi...zovem dispečerski centar GSB, oni mi ljubazno kažu da ne vide na mapi moj prokleti autobus, jer pripada privatnicima, ali me upućuju na gradski Sekretarijat za saobraćaj...okrećem novi broj i javlja mi se, kao i u GSP-u, ljubazna žena koja reaguje na vapaj, brzo pronalazi moj „cilj” i daje mi broj telefona vozača, reč je o gospodinu Saši...naravno, ja sam telefon pogrešno „zapisao” u glavi, ponovo zovem Sekretarijat i opet dobijam ljubazni odgovor uz željeni broj.

Zovem, Saša se javlja, predstavljam se i molim ga da pogleda pozadi dijagonalno od sebe, kako bi meni smirio savest i skratio muke. Kaže Saša, na moju nevericu, „čini mi se da je vidim”, što je kao bomba odjeknulo u mojim ušima… „Nemoj da ti se čini”, odgovaram, „uzmi je molim te”, bilo je od mene skoro zapovedno. Saša me smiruje i kaže da se nalazi na 100 metara od stanice, „tu odmah iza krivine”…

Autobus staje na stanici, Saša uz osmeh otvara vrata, a ja u transu ulazim i u neverici gledam moju torbu koja na istom mestu stoji, okružena ljudima...putovala je sama više od pola sata i niko je nije uzeo...Uzimam je sa sedišta i glasno se zahvaljujem svima u autobusu. Sve je u torbi, ja ponovo živ, i sa Sašom cvrkućem do Sajma. Zahvaljujem i njemu, mada on kaže da ništa nije doprineo kako bih ja bio srećan i obećavam da ću ga sutra „častiti” njegovim omiljenim bezalkoholnim pićem. To sam i učinio sutradan, a u meni se rodila nova nada...vera u ljude, u ljudsko u ljudima, možda „ono” što smo često umeli da zaboravljamo i negiramo. Beograd je na svoju slavu Spasovdan meni, a verujem i svima nama poslao još jednu poruku. Beograde i Beograđani, ipak smo ljudi.

Dejan Nikolić,
novinar Prvog programa Radio Beograda