Спас на Спасовдан

Четвртак, 28. мај, Спасовдан, већ данима се смењују сунце и киша, тешко се дише и мозак слабије ради. Морам из Железника да одем до Сајма, сада су ми јавили и невољно стављам своју излизану торбу на раме. У њој нема новца, али је позамашна, јер у њој станују папири и све остало што је потребно једном новинару у средњим годинама.

На окретници улазим у педесетосмицу, седам на дупло седиште и торбу спуштам до себе, превише уморан од протекле ноћи коју сам провео скоро без сна. Од када радим ноћну смену у свом Радио Београду, од почетка ванредног стања, потпуно сам променио биоритам..

На семафору код „Лоле” видим иза мој „сеоски метро”, како зовем аутобус 511 која ће до Сајма стићи много брже, у међувремену телефон звони и ја скоро истрчавам из аутобуса. Требало ми је десетак секунди да схватим како на мом рамену нема торбе која је остала у аутобусу.

За десетак минута сам на Ади, где ће се укрстити линије 58 и 511...мозак брзо ради...зовем диспечерски центар ГСБ, они ми љубазно кажу да не виде на мапи мој проклети аутобус, јер припада приватницима, али ме упућују на градски Секретаријат за саобраћај...окрећем нови број и јавља ми се, као и у ГСП-у, љубазна жена која реагује на вапај, брзо проналази мој „циљ” и даје ми број телефона возача, реч је о господину Саши...наравно, ја сам телефон погрешно „записао” у глави, поново зовем Секретаријат и опет добијам љубазни одговор уз жељени број.

Зовем, Саша се јавља, представљам се и молим га да погледа позади дијагонално од себе, како би мени смирио савест и скратио муке. Каже Саша, на моју неверицу, „чини ми се да је видим”, што је као бомба одјекнуло у мојим ушима… „Немој да ти се чини”, одговарам, „узми је молим те”, било је од мене скоро заповедно. Саша ме смирује и каже да се налази на 100 метара од станице, „ту одмах иза кривине”…

Аутобус стаје на станици, Саша уз осмех отвара врата, а ја у трансу улазим и у неверици гледам моју торбу која на истом месту стоји, окружена људима...путовала је сама више од пола сата и нико је није узео...Узимам је са седишта и гласно се захваљујем свима у аутобусу. Све је у торби, ја поново жив, и са Сашом цвркућем до Сајма. Захваљујем и њему, мада он каже да ништа није допринео како бих ја био срећан и обећавам да ћу га сутра „частити” његовим омиљеним безалкохолним пићем. То сам и учинио сутрадан, а у мени се родила нова нада...вера у људе, у људско у људима, можда „оно” што смо често умели да заборављамо и негирамо. Београд је на своју славу Спасовдан мени, а верујем и свима нама послао још једну поруку. Београде и Београђани, ипак смо људи.

Дејан Николић,
новинар Првог програма Радио Београда