Vlaja iz Glibovca, lider opozicije

Predizborna kampanja ulazi praktično u završnicu, do izbora su ostale jedva, dve i po nedelje, a sve je strašno dosadno. Godinama opozicija trubi o nužnosti promene vlasti, a kako se datum izbora približava ona je sve pogubljenija i razjedinjenija. Neko vreme je barem ideja o bojkotu izgledala koliko-toliko ozbiljno, neko vreme se činilo da će se na izborima rešavati barem nešto važno, da će biti moguće dovesti u pitanje legitimitet vlasti. Neko vreme se činilo da će se, kao na nekim referendumima, sve lomiti na pitanju izlaznosti. Opozicija je, recimo, mogla da kaže da svaka izlaznost manja od 45 posto suštinski delegitimiše izbore i onda bi kampanja za bojkot imala jasan cilj, a i vlast bi, htela ne htela, morala da „gađa“ tu (ili neku drugu) magičnu cifru.

Sad je ideja bojkota praktično mrtva, a opozicija je uradila ono što takvi ljudi uvek urade samo ako im daš dovoljno dugačak konopac. A sve je zapravo bilo gotovo još davno, u trenutku kad su pomislili kako su influenseri sa „Tvitera” važniji od glasača na terenu. Tada se sve pretvorilo u glumu, u afektaciju, u onlajn obraćanja Vučiću tipa „Slušaj, bre, ti, kretenčino jedna...“, u otvorena pisma kojima se zaziva „prelazna vlada“ ili neka slična glupost, kojima zapravo i nije cilj da ih bilo ko ozbiljno razmotri, nego da se prikupi što više „lajkova“, „fejvova“ i ostalih „ritvitova“.

Gledam i slušam to jer, šta ću, moram i sve mi je dosadno, ali nije mi samo dosadno, nego nekako i već viđeno, poznato odnekud, a ne mogu da se setim otkud. I onda se neku noć probudim u pola četiri ujutro, san neće natrag na oči, pa hoću da uzmem nešto da čitam, ne nešto novo, nego nešto što volim, što znam da je dobro, što će da me okupira. I pogled se zaustavi na knjizi „Kako je Dobrislav protrčao kroz Jugoslaviju“ Milovana Danojlića, u kojoj se razmatraju život i delo Dobrislava S. Radenovića, učitelja i pesnika-amatera s Metohije.

Kao i u slučaju romana „Dragi moj Petroviću“, Danojlić se kao retko koji drugi pisac pokazao kao prorok novih vremena. Njegova satira o stihoklepcu ubeđenom da mu kružoci i koterije uskraćuju slavu i reputaciju koja mu zasluženo pripada bila je zabavna u vreme, kako beleži Tarik Haverić, kad su u jednoj ozbiljnoj nacionalnoj književnoj produkciji poeziju pisali ljudi kao Stevan Raičković, Luko Paljetak ili Vesna Parun. Danas su „Dobrislavi“ preuzeli sve i knjiga se čita kao proročanstvo o čoveku čija je ključna nesreća što se rodio u pogrešno vreme.

Otvorim knjigu po sredini, kao što činimo sa štivima koje dobro znamo i već se smejem Danojlićevom prepričavanju Dobrislavljevog speva „Pesnik i ptica“. U njemu se pesnik uz pomoć ptice i njenog „zanosnog cvrkutanja“ bori protiv zlog i skoro svemoćnog diktatora po imenu Drmsom. Pošto je „tvitovanje“ u izvornom značenju zapravo „cvrkut“, zabavljam se idejom o Dobrislavu S. Radenoviću kao pesniku koji je pre pedesetak godina pisao o današnjoj Srbiji.

Ali odjednom se prisetim onoga što mi već danima izmiče, onoga zbog čega mi se čini da mi je opoziciona taktika odnekud poznata. Na početku knjigu, Danojlić se na nekoliko stranica bavi Dobrislavljevim pretečama, onima koji su pre njega pevali na sličnom tragu. Da, to je to; u vremenu pre Drugog svetskog rata, jedan pesnik-amater se proslavio recitovanjem svojih pesama po vozovima. Taj čovek, zapamćen u paralelnoj nenapisanoj istoriji naše književnosti kao Vlaja iz Glibovca, autor je deseteračkog stiha za koji sam Danojlić kaže da je sažet, tačan, kratak i maksimalno jednostavan.

Evo tog antologijskog stiha: „Siđi s vlasti, da merimo časti!“

Sve što opozicija i njen trust mozgova koji iz sata u sat u javnost odašilju svoje neduhovite spinove i bajate aforizme smišljaju u poslednjih pet-šest godina ne može se meriti sa citiranim stihom Vlaje iz Glibovca. I nije više pitanje kakva je Vučićeva vlast, jer svako zna da svaka vlast korumpira, a apsolutna vlast korumpira apsolutno, nego kako je moguće da oni koji imaju ambiciju da do vlasti dođu ne dobacuju ni do nivoa Vlaje iz Glibovca.

Uostalom, pošto već mesecima traje neformalni konkurs za protivkandidata Vučiću na budućim predsedničkim izborima, Vlaja je nesumnjivo idealan kandidat: čovek iz naroda, iz Glibovca poznatog po ljudima sa dobrim političkim instinktom, autor nezaboravnog slogana: „Siđi s vlasti, da merimo časti!“ Problem je samo što je odavno umro.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista