Epidemija reči-uljeza

Neminovnost je da se u pandemiji virusa korona, kada je opšta opasnost od zaraze, govorimo o tome na svim jezicima sveta.  Virus je bez pasoša i viza, kao slepi putnik, a nezvan gost, stigao do skoro svih zemalja u svetu.

Menjamo svoje navike, ritam života, čak i radnu obavezu ako želimo da nas virus zaobiđe. Što se naše države tiče,  u fazi smo potpunog smirivanja i čekamo da pesak u satu iscuri a mi po propisima objavimo kraj opasnosti.

Zajedničko svim državama je ime agensa i bolesti koju izaziva. To je međunarodna nomenklatura koja olakšava prepoznavanje teme razgovora. Sve ostalo svako opisuje na svoj način. I slikom i reči. Razumemo svi lim se slike na TV ekranu pojave.

Naše narodno zdravlje bilo je ugroženo i zajednički smo se sa opasnošću izborili. Međutim, mislim da se treba sad izboriti sa još jednom nemani–rečima.

Koliko je ovo narodu razumljivo, pitam se? Komorbiditeti po difoltu mogu kod javnog zdravlja da izazovu potrebu za većim socijalnim distanciranjem zbog pandemije. Kampanja mora biti usmerena u tom pravcu da bi imali benefit.

Zašto ne reći na bogatom srpskom jeziku: pridružene bolesti i stanja kod naroda mogu po sebi da izazovu  pojačanu potrebu za držanjem međusobne razdaljine koja će koristiti da se virus ne prenese i akcija treba da bude usmerena u tom pravcu. Nema reči komorbiditet, nema difolta, nema socijalnog distanciranja, kampanje i benefita. Predlažem da i one isčeznu iz našeg jezika. Inače, „otići će korona”, ostaće nam uljezi.

Ako „zaronimo” u rečnik stranih reči i izraza nikako nećemo pronaći da kampanja znači bilo šta što ima veze sa zdravljem. Pokušajte sami. Zato držite fizičko rastojanje, razdaljinu jer iako pokušate da držite socijalnu distancu to ovde ne uspeva.

Mediji su u doba pandemije mnogo učinili za obaveštenost naroda. Neka i sada kad opasnost prolazi korišćenjem odgovarajućih reči iz našeg jezika pokažu narodu svu njegovu lepotu. Ne dajmo nikome da jezik ruži. „Trebimo” strane reči iz našeg bogatog srpskog jezika. Ne preuzimajmo strane reči olako. Ne „posrbljujmo” strane reči jer nam srpski jezik to neće oprostiti. Ne razbacujmo bisere iz đerdana bogatog srpskog jezika. Ne koristimo imitaciju. I rečima napravimo rampu, zabranimo ulaz, kao što smo uradili kod virusne infekcije. Sa rečima je mnogo lakše jer nisu nevidljive kao virusi. One neskrivene vrebaju i kvare nam jezik. Ne dajmo! I one traže pogodnog domaćina, da se razmnože poput virusa. Otkažimo stranim rečima koje nisu neophodne gostoprimstvo. Nikome ne dajmo da ih uvodi.„Jezik naš je bogat samo mu još sve riznice nisu otvorene” pisao je dr Batut koji je za životno delo baš izabrao da sakuplja građu za medicinsku terminologiju  i to činio više od pola veka, između svega ostalog. Da nije znao da je to velika vrednost to zasigurno ne bi radio. Budimo i mi čuvari riznice!

Dr Slavica Žižić Borjanović,
Beograd