Епидемија речи-уљеза

Неминовност је да се у пандемији вируса корона, када је општа опасност од заразе, говоримо о томе на свим језицима света.  Вирус је без пасоша и виза, као слепи путник, а незван гост, стигао до скоро свих земаља у свету.

Мењамо своје навике, ритам живота, чак и радну обавезу ако желимо да нас вирус заобиђе. Што се наше државе тиче,  у фази смо потпуног смиривања и чекамо да песак у сату исцури а ми по прописима објавимо крај опасности.

Заједничко свим државама је име агенса и болести коју изазива. То је међународна номенклатура која олакшава препознавање теме разговора. Све остало свако описује на свој начин. И сликом и речи. Разумемо сви лим се слике на ТВ екрану појаве.

Наше народно здравље било је угрожено и заједнички смо се са опасношћу изборили. Међутим, мислим да се треба сад изборити са још једном немани–речима.

Колико је ово народу разумљиво, питам се? Коморбидитети по дифолту могу код јавног здравља да изазову потребу за већим социјалним дистанцирањем због пандемије. Кампања мора бити усмерена у том правцу да би имали бенефит.

Зашто не рећи на богатом српском језику: придружене болести и стања код народа могу по себи да изазову  појачану потребу за држањем међусобне раздаљине која ће користити да се вирус не пренесе и акција треба да буде усмерена у том правцу. Нема речи коморбидитет, нема дифолта, нема социјалног дистанцирања, кампање и бенефита. Предлажем да и оне исчезну из нашег језика. Иначе, „отићи ће корона”, остаће нам уљези.

Ако „заронимо” у речник страних речи и израза никако нећемо пронаћи да кампања значи било шта што има везе са здрављем. Покушајте сами. Зато држите физичко растојање, раздаљину јер иако покушате да држите социјалну дистанцу то овде не успева.

Медији су у доба пандемије много учинили за обавештеност народа. Нека и сада кад опасност пролази коришћењем одговарајућих речи из нашег језика покажу народу сву његову лепоту. Не дајмо никоме да језик ружи. „Требимо” стране речи из нашег богатог српског језика. Не преузимајмо стране речи олако. Не „посрбљујмо” стране речи јер нам српски језик то неће опростити. Не разбацујмо бисере из ђердана богатог српског језика. Не користимо имитацију. И речима направимо рампу, забранимо улаз, као што смо урадили код вирусне инфекције. Са речима је много лакше јер нису невидљиве као вируси. Оне нескривене вребају и кваре нам језик. Не дајмо! И оне траже погодног домаћина, да се размноже попут вируса. Откажимо страним речима које нису неопходне гостопримство. Никоме не дајмо да их уводи.„Језик наш је богат само му још све ризнице нису отворене” писао је др Батут који је за животно дело баш изабрао да сакупља грађу за медицинску терминологију  и то чинио више од пола века, између свега осталог. Да није знао да је то велика вредност то засигурно не би радио. Будимо и ми чувари ризнице!

Др Славица Жижић Борјановић,
Београд