Bitef kao prozor u svet

Sa jučerašnje dodele nagrada u Ljubljani: Igor Samobor, Ivan Medenica

Od našeg specijalnog izveštača

Ljubljana – Da Bitef pomera granice uverili smo se juče i lično, upustivši se u svojevrsnu teatarsku avanturu koja je trajala svega 24 sata koliko je, posle dugih procedura i mera predostrožnosti bio dozvoljen boravak u Sloveniji.

– Odavno se na Bitefu nije desilo da jedna predstava, kao što je to bio slučaj sa „Ali, strah jede dušu” Sebastijana Horvata, odnese sve tri festivalske nagrade: gran pri „Mira Trailović”, nagradu lista „Politika” za najbolju režiju i nagradu publike. To su oni, relativno retki a posebno dragoceni slučajevi, kada se poklope analize i procene stručnjaka sa doživljajem gledalaca – rekao je Ivan Medenica, umetnički direktor i selektor Bitefa najavljujući svojevrsnu svečanost uručenja ovih priznanja upravo u Ljubljani.

Reditelju Sebastijanu Horvatu koji snažno reprezentuje glas svoje slovenačke umetničke generacije juče je u zdanju Slovenskog narodnog gledališča Drame u Ljubljani uručena 42. „Politikina” nagrada za najbolju režiju, kao i gran pri „Mira Trailović” 53 Bitefa. Skupu je prisustvovala i Zorana Vlatković, ambasadorka Srbije u Sloveniji. Horvat je nagrađen za postavku predstave „Ali: strah jede dušu” u produkciji SNG-a. Pored tradicionalne „Politikine” diplome Sebastijanu Horvatu naš izveštač uručio je i sliku „Beograd”, digitalni print na platnu, 2019. slikara Vuka Vučkovića, dok mu je Ivan Medenica predao nagradu u ime Bitefa.

– Osećaj je predivan, posebno spoznaja da smo dobili i priznanje publike i medija. To znači da predstave koje su političke i ozbiljne mogu da imaju dodir sa publikom i da naiđu na pozitivne odjeke. Posebno mi je drago da su se te komponente spojile, a dodatno što se sve to desilo na Bitefu. To je međunarodni festival, Bitef je oduvek bio naš prozor u svet, i za nas slovenačke umetnike. Sećam se Bitef je oduvek bio momenat našeg obrazovanja, koji nas je obaveštavao šta se događa u pozorišnom svetu u Evropi – rekao je za „Politiku” Sebastijan Horvat.

Tako se on pridružio brojnoj porodici uglednih svetskih reditelja koji u svojoj biografiji imaju osvojenu „Politikinu” nagradu za najbolju režiju na Bitefu: Pina Bauš, Roberto Ćuli, Ježi Jarocki, Ingmar Bergman, Lev Dodin, Valerij Fokin, Euđenio Barba, Robert Vilson, Tomas Ostermajer, Hajner Gebels, Jan Fabr, Štefan Kegi.

Valja primetiti i da se ovaj Horvatov uspeh desio u godini kada su u konkurenciji za nagradu bile, između ostalog, i tako značajne predstave kao što su „Orest u Mosulu” Mila Raua, „Remote Belgrade” Štefana Kegija, „Istorija nasilja” Tomasa Ostermajera.

Na regionalnoj bitefovskoj konferencija za novinare na kojoj je u nastavku programa predstavljen ovogodišnji 54. Bitef najavljen je dolazak u Beograd dve slovenačke predstave u okviru glavnog programa festivala: „2020”, u režiji Ivice Buljana i „Pluća”, u režiji Žiga Divljaka, produkciju potpisuje SNG Drama Ljubljana, Cankarjev dom, Mesno gledališče Ljubljansko.

– U tematski spektar 54. Bitefa: u rasponu od uništenja globalnog eko-sistema do uznemirujućih perspektiva čovečanstva, uvodi nas predstava koju smo, logično, postavili da bude prva, u tradicionalnom danu prologa. Reč je o spektakularnoj ansambl predstavi ubojitog naslova „2020” reditelja Ivice Buljana – rekao je Medenica i dodao:

– S obzirom na svoj naslov, teme i činjenicu da je jedna od retkih velikih regionalnih, možda i evropskih predstava koja je stigla da se pojavi u 2020 (pre početka pandemije), ona je i svojevrsni omaž, cinik bi rekao posmrtni, godini koja je temeljno potresla, ugrozila i izvesno, mada neznano u kom obliku i obimu, izmenila naš život i svet, uključujući tu i pozorište, i kao stvaralačku praksu i kao instituciju.

Tematskoj liniji 54. Bitefa bitno doprinosi i druga slovenačka predstava, „Pluća”, mladog slovenačkog reditelja Žige Divjaka, rađena po komadu savremenog engleskog dramskog pisca Dankana Mekmilana, u produkciji Drame SNG-a iz Ljubljane. Ova drama o izazovima sa kojim se suočavaju današnji ljubavni parovi pokreće, između ostalog, i jedno, na prvi pogled apsurdno, čak i morbidno, ali suštinski sasvim legitimno ekološko i etičko pitanje: da li je ispravno rađati decu u prenaseljenom svetu, u kome svako novo biće troši dragocene zalihe kiseonika, ali i svetu u kome taj novi život u startu očekuju egzistencijalne muke s mogućim tragičnim ishodom, od ekološke kataklizme, preko pandemija do potpune socijalne nesigurnosti.