Битеф као прозор у свет

Са јучерашње доделе награда у Љубљани: Игор Самобор, Иван Меденица

Од нашег специјалног извештача

Љубљанa – Да Битеф помера границе уверили смо се јуче и лично, упустивши се у својеврсну театарску авантуру која је трајала свега 24 сата колико је, после дугих процедура и мера предострожности био дозвољен боравак у Словенији.

– Одавно се на Битефу није десило да једна представа, као што је то био случај са „Али, страх једе душу” Себастијана Хорвата, однесе све три фестивалске награде: гран при „Мира Траиловић”, награду листа „Политика” за најбољу режију и награду публике. То су они, релативно ретки а посебно драгоцени случајеви, када се поклопе анализе и процене стручњака са доживљајем гледалаца – рекао је Иван Меденица, уметнички директор и селектор Битефа најављујући својеврсну свечаност уручења ових признања управо у Љубљани.

Редитељу Себастијану Хорвату који снажно репрезентује глас своје словеначке уметничке генерације јуче је у здању Словенског народног гледалишча Драме у Љубљани уручена 42. „Политикина” награда за најбољу режију, као и гран при „Мира Траиловић” 53 Битефа. Скупу је присуствовала и Зорана Влатковић, амбасадорка Србије у Словенији. Хорват је награђен за поставку представе „Али: страх једе душу” у продукцији СНГ-а. Поред традиционалне „Политикине” дипломе Себастијану Хорвату наш извештач уручио је и слику „Београд”, дигитални принт на платну, 2019. сликара Вука Вучковића, док му је Иван Меденица предао награду у име Битефа.

– Осећај је предиван, посебно спознаја да смо добили и признање публике и медија. То значи да представе које су политичке и озбиљне могу да имају додир са публиком и да наиђу на позитивне одјеке. Посебно ми је драго да су се те компоненте спојиле, а додатно што се све то десило на Битефу. То је међународни фестивал, Битеф је одувек био наш прозор у свет, и за нас словеначке уметнике. Сећам се Битеф је одувек био моменат нашег образовања, који нас је обавештавао шта се догађа у позоришном свету у Европи – рекао је за „Политику” Себастијан Хорват.

Тако се он придружио бројној породици угледних светских редитеља који у својој биографији имају освојену „Политикину” награду за најбољу режију на Битефу: Пина Бауш, Роберто Ћули, Јежи Јароцки, Ингмар Бергман, Лев Додин, Валериј Фокин, Еуђенио Барба, Роберт Вилсон, Томас Остермајер, Хајнер Гебелс, Јан Фабр, Штефан Кеги.

Ваља приметити и да се овај Хорватов успех десио у години када су у конкуренцији за награду биле, између осталог, и тако значајне представе као што су „Орест у Мосулу” Мила Рауа, „Ремоте Белграде” Штефана Кегија, „Историја насиља” Томаса Остермајера.

На регионалној битефовској конференција за новинаре на којој је у наставку програма представљен овогодишњи 54. Битеф најављен је долазак у Београд две словеначке представе у оквиру главног програма фестивала: „2020”, у режији Ивице Буљана и „Плућа”, у режији Жига Дивљака, продукцију потписује СНГ Драма Љубљана, Цанкарјев дом, Месно гледалишче Љубљанско.

– У тематски спектар 54. Битефа: у распону од уништења глобалног еко-система до узнемирујућих перспектива човечанства, уводи нас представа коју смо, логично, поставили да буде прва, у традиционалном дану пролога. Реч је о спектакуларној ансамбл представи убојитог наслова „2020” редитеља Ивице Буљана – рекао је Меденица и додао:

– С обзиром на свој наслов, теме и чињеницу да је једна од ретких великих регионалних, можда и европских представа која је стигла да се појави у 2020 (пре почетка пандемије), она је и својеврсни омаж, циник би рекао посмртни, години која је темељно потресла, угрозила и извесно, мада незнано у ком облику и обиму, изменила наш живот и свет, укључујући ту и позориште, и као стваралачку праксу и као институцију.

Тематској линији 54. Битефа битно доприноси и друга словеначка представа, „Плућа”, младог словеначког редитеља Жиге Дивјака, рађена по комаду савременог енглеског драмског писца Данкана Мекмилана, у продукцији Драме СНГ-а из Љубљане. Ова драма о изазовима са којим се суочавају данашњи љубавни парови покреће, између осталог, и једно, на први поглед апсурдно, чак и морбидно, али суштински сасвим легитимно еколошко и етичко питање: да ли је исправно рађати децу у пренасељеном свету, у коме свако ново биће троши драгоцене залихе кисеоника, али и свету у коме тај нови живот у старту очекују егзистенцијалне муке с могућим трагичним исходом, од еколошке катаклизме, преко пандемија до потпуне социјалне несигурности.