Andrić o prošlosti koja traje

Andrićev stvaralački senzibilitet naklonjen je temama istorijske prošlosti. On smatra da je pogrešno tražiti smisao u beznačajnim, a prividno važnim stvarima koje se dešavaju oko nas, nego ih treba tražiti u onim naslagama koje stoleća stvaraju.

U eseju „Razgovori sa Gojom” Andrić piše da treba „osluškivati tragove kolektivnih ljudskih nastojanja kroz stoleća i iz njih odgonetnuti, koliko se može, smisao naše sudbine”. Primajući Nobelovu nagradu, on je izrazio i misao da je možda u „pričanjima, usmenim i pismenim, sadržana i prava istorija čovečanstva i možda bi se iz njih mogao naslutiti, ako ne i saznati, smisao istorije”.

U svojim zapisima Andrić podseća da ga prizori savremenog života ne podstiču na stvaralaštvo. On piše da opaža dosta pojedinosti, ali da ne oseća ni potrebu ni sposobnost da to stavi na hartiju. „Ali zato me sve pojedinosti koje pri tome zapažam inspirišu za istorijske prizore na kojima radim u to vreme i koji nemaju nikakve neposredne veze sa onim što gledam. I, naprotiv, kad čitam verno i dobro opisane prizore iz prošlosti ili ih gledam na slikama, izazivaju u meni odmah asocijacije; ideje, pokreti, događaji i prizori iz prošlosti vezuju se čudnim analogijama sa sadašnjicom.”

Sadašnjost bez obeležja prošlosti je oskudna i neinspirativna, otkriva Andrić osobenosti svog stvaralačkog postupka. Ona je nepotpuna i nedovršena. Sadašnjost dobija svoj puni smisao tek u susretu s prošlošću.

Andrić se u oblikovanju svojih dela suočava sa istorijskom prošlošću kao sa nepreglednim poljem iščezlih događaja. Ta prošlost je tajnovita i zavodljiva. Ona otvara prostor stvaralačkoj imaginaciji, ona ohrabruje istraživački duh. Njeni tragovi skriveni su u tami vekova. Andrić otkriva i osvetljava njene razbacane ostatke. On se susreće sa znamenitim i istorijskih ličnostima. On blisko komunicira sa junacima istorije.

U svet minulih događaja Andrić zalazi preko narodnih predanja, knjiga, slika, istorijskih dokumenata. On pri tome koristi turske, austrijske, venecijanske arhive. Odjeci viševekovnih civilizacijskih i verskih sučeljavanja i sukoba ostavili su neizbrisivi trag na požuteloj arhivskoj hartiji. Tu su i tragovi one političke moći kojoj je vreme davno oduzelo sve izglede i svaki smisao.

Andrićevo stvaralaštvo ne zalazi u svet dnevne politike, ali su njegova shvatanja o jedinstvu istorijskog toka, o odnosima prošlosti, sadašnjosti i budućnosti i danas politički i društveno relevantna i aktuelna. To shvatanje suprotstavljeno je onim političkim tendencijama poniklim u krilu autoritarnih sistema da se istorijska prošlost politički valorizuje.

Autoritarni sistemi, koji poseduju monopol političke moći, teže da ovladaju i istorijskom prošlošću, da uspostave novo viđenje istorijskih događaja i ličnosti, ali i da sadašnjost i budućnost suprotstave prošlosti. Ta politika menja istorijsku scenu. Ona daje nove ocene događajima, neke uklanja sa istorijske karte ili relativizuje njihov značaj. Ona menja ishode pojedinih zbivanja. Neke istorijske ličnosti predaje zaboravu. Ta politika zanemaruje pojedina kulturna i istorijska znamenja, tvorevine duhovne kulture. Iz školskih udžbenika i izdavačkih programa iščezavaju imena i dela značajnih, a politički nepodobnih pisaca. Potiskuju se običaji i verovanja. Menjaju se imena ulica.

Svaka promena političke garniture ili političkog sistema dovodi do nove valorizacije i istorije i kulturno-duhovnog nasleđa. Prošlost će biti zaodenuta u novo prikladno političko ruho.

Politička je fikcija da se pojedini događaji mogu izbrisati. Da se prošlost može valorizovati i tada kada se gube tragovi istorijske istine. Da se ona može poništiti u ime obećane, a neostvarive svetle budućnosti.

Prošlost je, međutim, ugrađena u sve segmente sadašnjosti, smatra Ivo Andrić. Ona je neodvojiva od postojeće stvarnosti.

I odista, nju ćemo prepoznati u svim civilizacijskim i kulturnim dostignućima. Ona opstaje u shvatanjima ljudi, u njihovom ponašanju i delovanju, u običajima i verovanjima.

Tekovine stvaralačkog duha stvorene u prošlosti obeležavaju kulturni identitet naroda, određuju vidljivost jedne kulture u međunarodnim relacijama, one određuju i odnose prema kulturama drugih naroda.

A kulturno nasleđe je i podsticajan činilac u obnovi i razvoju savremenog stvaralaštva, upozoriće na to i T. S. Eliot i E. Moren.

Odbacivanjem delova istorijske prošlosti, zapostavljanjem vrednosti civilizacijskog, kulturnog i umetničkog nasleđa dolazi do diskontinuiteta i ozbiljnog zaostajanja u kulturnom razvoju s dalekosežnim negativnim društvenim i političkim posledicama. Nisu potrebna empirijska istraživanja da bi se utvrdilo da je kultura nezamenljiv činilac u razvoju političke demokratije, ljudskih prava i sloboda i unapređenja kvaliteta ljudskog života.

Ivo Andrić vizionarski sagledava celovitost istorijskog toka. On vidi onu jedinstvenu nit koja povezuje prošlost, sadašnjost i budućnost.

On piše: „Tako sve češće u sadašnjosti vidim prošlost, a u prošlosti sadašnjost, sve brže prelazim put od jedne do druge, sve lakše iz njih vidim budućnost, i sve više mi i prošlost i sadašnjost i budućnost postaju jedan jedini, beskrajni pokret života.”

U Andrićevom delu došlo je do srećnog susreta stvaralačke imaginacije i istraživačkog duha. Ono je posvećeno temama istorijske prošlosti.

Prošlosti koja traje.

Redovni profesor Fakulteta političkih nauka i Fakulteta dramskih umetnosti, u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista