Nogometna magija

Veliko takmičenje kakvo je Evropsko prvenstvo u Austriji i Švajcarskoj ponovo je odredilo mesto fudbala u odnosu na druge sportove. Prvenstvo je pokazalo koliko ljudi vole fudbal: stadioni su puni, navijači suparničkih reprezentacija su potpuno obojili tribine svojim majicama-dresovima, ljudi uživaju u ambijentu koji donose utakmice i sve što ih prati.

Koliki je značaj takmičenja domaćinima će pokazatiračuni s prihodima koje je ono donelo. Pri tom nije reč samo o zaradama od ulaznica, već i od svega ostalog od čega države-organizatori ubiraju prihode: od turista, od prodate hrane i pića, suvenira, marketinških usluga, od sitnica koje idu uz velika takmičenja. Stotine hiljada porodica žive od igre koja se zove fudbal, tako da značaj jednog ovakvog turnira prevazilazi okvire običnog sportskog nadmetanja.

Naravno, veliki sportski događaji imaju i svoje mane, pre svega one koje se odnose na trku za profitom, jer na prvenstvima poput ovog razne kompanije zarađuju ogroman novac. Od tog novca žive mnoge porodice, ali profitkvari igru i doprinosi tome da fudbal gubi deo svojih draži. Na samom terenu to se, međutim, ne primećuje, jer igra je čarobna, prepuna preokreta, lepih poteza, golova i iznenađenja. Tako da je loš uticaj „vansportskih činilaca” na igru prepoznatljiviji kod nas, na ovom našem lokalnom nivou, nego što se može naslutiti na velikim takmičenjima.

Jedna od vrlina Evropskog prvenstva je i u tome što državne selekcije nisu pod uticajem novca do te mere kao fudbalski klubovi. Nacionalne selekcije su, naime, ujednačenije po kvalitetu nego one klupske. Bogati klubovi su u stanju da kupe najbolje fudbalere i tako stvore mnogo bolje timove nego oni koji nemaju novca. Zato se dogodilo to da engleska nacionalna selekcija ne dospe na završnicu evropskog prvenstva, dok bogati klubovi iz ove zemlje (Mančester, Čelzi, Liverpul…) dominiraju na evropskim klupskim takmičenjima.

Nacionalni timovi su, dakle, po kvalitetu sličniji, i to je dobro za fudbal, jer nema unapred favorizovanih i sigurnih pobednika, tako da je i sad teško reći ko će osvojiti prvenstvo Evrope.

Ovo prvenstvo je pokazalo i to koliko su drugi sportoviu senci fudbala, čak i kod nas u Srbiji, iako se nismo ni plasirali na završno takmičenje. Možemo samo zamisliti kakva bi ovde bila atmosfera da se i naša selekcija takmiči. Ta magija fudbala je nešto što se može objašnjavati danima, a ipak se ne može objasniti.Ljudi koji vode FIFU i UEFU su toga svesni: organizujući velike turnire učinili su da oni budu privlačni ne samo u takmičarskom smislu nego i da sve ostalo što ih prati bude primamljivo za publiku. Mislim tu na stadione koji pružaju sve uslove da gledaoci uživaju u igri i celokupnom ambijentu.

Ali, nezavisno od tog ambijenta, fudbal ima svoju magiju, a želja svakog muškarca je, bar u jednom periodu života, da učestvuje u igri koja se izvodi nogama. Magija fudbalske igre se i zasniva na činjenici da nogama nije lako izvoditi suptilne pokrete. Rukama je to moguće i zato je lako pisati, crtati, pa i manipulisati loptom. Ali fudbal se igra udovima kojima čovek teže vlada. Deo magije proističe iz toga. Kad neko veoma uspešno nogama manipuliše loptom, onda te ljude poistovećuju s čarobnjacima i mađioničarima.To nas i privlači igri – da pokušamo ono što je najteže.

Mi u Srbiji – a tu mislim na muški svet – zato smo u izvesnoj frustraciji, jer trenutno imamo malo fudbalskih mađioničara, iako smo ih nekad imali. Setimo se samo Šekija, Džaje, Pižona...Veliko je pitanje zašto ih sada nemamo, ali nezavisno od toga, hoću da kažem da svi vole da gledaju fudbalske umetnike, one s kojima se publika poistovećuje. Kad njih nema, stadioni su prazni. Onda ostaje da, uz televizor, gledamo ove evropske mađioničare.