Maternji jezik

Žene iz različitih krajeva sveta povezuje mnogo toga zajedničkog. Strpljenje, požrtvovanost ili naglašena briga za druge, osećajnost i uglavnom njihovo manje vidljivo stvaralaštvo – čine samo neke u nizu elemenata koji su im svojstveni. Tom tematikom bavila se i umetnica Dunja Karanović. Ona je priredila izložbu crteža „Maternji jezik” u Maloj galeriji ULUPUDS-a. Radovi su nastali prošle godine i podeljeni su u serije. U prvoj – „Poprečni presek reproduktivnog rada u boji” – govori se o jeziku vezova. Njega su tradicionalno koristile žene sa Balkana, a autorka ga koristi za promišljanje pitanja ženskog rada, reproduktivnog i umetničkog, kao i nasleđa po ženskoj liniji.

– Simuliranjem veza trudila sam se da pratim liniju iscrtanu ženskom rukom od perioda kada je ona jedino tako povezana mogla da posreduje ženskoj misli, pa do danas kad joj je to manje ili više dozvoljeno – kaže umetnica.

Druga serija „O ljubavi i patnji u mravinjem pismu” predstavlja deo Dunjinog istraživanja sa master studija, o iskustvima i komunikaciji žena u kineskoj istoriji. Tu je koristeći kombinaciju cijanotipije i veza beležila fragmente ove komunikacije.

– Uočila sam da je kroz istoriju ženska komunikacija ograničavana kako fizički, tako i isključivanjem iz obrazovnog sistema, međutim žene Hunan provincije u Kini predstavljaju jedinstven primer odstupanja od ovog pravila. Njihovo žensko pismo predstavlja sistem karaktera kojima su isključivo žene iz ove provincije ostvarivale međusobnu komunikaciju, pisale i pevale svoju poeziju, kao i ispisivale i vezle poruke u posebne knjige posvećene ženskim članovima porodice – prenosi Karanovićeva deo svog iskustva koje je stekla boraveći na usavršavanju u Kini.

Ona napominje da u vreme kada je standardni sistem kineskih karaktera uveliko korišćen u svakodnevnoj komunikaciji, ženama nije bio dostupan jer nisu imale pristup školstvu. Pismenost je, kako navodi Dunja, smatrana muškom vrlinom, dok je prostor žena bio sveden na kuću i neposrednu okolinu, što je garantovala tradicija podvezivanja stopala. U tom ograničenom prostoru kineske žene uspele su da uspostave komunikaciju i stvore književna i umetnička dela, a muškarci su to nazivali pogrdno – mravinjim pismom ili pismom komaraca.

– Jezici ručnog rada, malog formata i intimnih prostora čine jednu vrstu ženskog nasleđa na koje pokušavam da se ugledam svojim radovima. U dugoj istoriji sputavanja, velike teme neretko su izražavane malim povezanim formama i ja se samo nadovezujem na liniju narativa, a ta linija se odavno veze – poručuje slikarka. Izložba njenih radova može se pogledati do 14. jula.

Dunja Karanović diplomirala je prošle godine slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u klasi prof. Dobrice Bisenića. Trenutno pohađa MFA studije na Akademiji umetnosti Kine. U poslednjih pet godina izlagala je crteže i grafike na grupnim izložbama u Srbiji i inostranstvu.