Матерњи језик

Жене из различитих крајева света повезује много тога заједничког. Стрпљење, пожртвованост или наглашена брига за друге, осећајност и углавном њихово мање видљиво стваралаштво – чине само неке у низу елемената који су им својствени. Том тематиком бавила се и уметница Дуња Карановић. Она је приредила изложбу цртежа „Матерњи језик” у Малој галерији УЛУПУДС-а. Радови су настали прошле године и подељени су у серије. У првој – „Попречни пресек репродуктивног рада у боји” – говори се о језику везова. Њега су традиционално користиле жене са Балкана, а ауторка га користи за промишљање питања женског рада, репродуктивног и уметничког, као и наслеђа по женској линији.

– Симулирањем веза трудила сам се да пратим линију исцртану женском руком од периода када је она једино тако повезана могла да посредује женској мисли, па до данас кад јој је то мање или више дозвољено – каже уметница.

Друга серија „О љубави и патњи у мравињем писму” представља део Дуњиног истраживања са мастер студија, о искуствима и комуникацији жена у кинеској историји. Ту је користећи комбинацију цијанотипије и веза бележила фрагменте ове комуникације.

– Уочила сам да је кроз историју женска комуникација ограничавана како физички, тако и искључивањем из образовног система, међутим жене Хунан провинције у Кини представљају јединствен пример одступања од овог правила. Њихово женско писмо представља систем карактера којима су искључиво жене из ове провинције остваривале међусобну комуникацију, писале и певале своју поезију, као и исписивале и везле поруке у посебне књиге посвећене женским члановима породице – преноси Карановићева део свог искуства које је стекла боравећи на усавршавању у Кини.

Она напомиње да у време када је стандардни систем кинеских карактера увелико коришћен у свакодневној комуникацији, женама није био доступан јер нису имале приступ школству. Писменост је, како наводи Дуња, сматрана мушком врлином, док је простор жена био сведен на кућу и непосредну околину, што је гарантовала традиција подвезивања стопала. У том ограниченом простору кинеске жене успеле су да успоставе комуникацију и створе књижевна и уметничка дела, а мушкарци су то називали погрдно – мравињим писмом или писмом комараца.

– Језици ручног рада, малог формата и интимних простора чине једну врсту женског наслеђа на које покушавам да се угледам својим радовима. У дугој историји спутавања, велике теме неретко су изражаване малим повезаним формама и ја се само надовезујем на линију наратива, а та линија се одавно везе – поручује сликарка. Изложба њених радова може се погледати до 14. јула.

Дуња Карановић дипломирала је прошле године сликарство на Факултету ликовних уметности у класи проф. Добрице Бисенића. Тренутно похађа МФА студије на Академији уметности Кине. У последњих пет година излагала је цртеже и графике на групним изложбама у Србији и иностранству.