Čemu ta gungula

Najava mera koje je predsednik države predložio u borbi protiv korone delovala je kao okidač da se nekoliko hiljada građana, na poziv Srđana Noga, okupi ispred zgrade Narodne skupštine. Protest okupljenih ubrzo se oteo kontroli pa je došlo do nasilnog upada najmilitantnijih u zgradu skupštine, odakle su relativno malobrojne policijske snage uspele da ih istisnu. Međutim, nasilje se ubrzo prenelo na okolne ulice, gde je došlo do sukoba demonstranata i policije. Demonstranti su na policiju bacali baklje, kamenice i flaše, a uspeli su da zapale i tri policijska vozila. Policija je uzvratila pendrecima, a u rasterivanju demonstranata koristila je suzavac i specijalnu konjičku jedinicu. Nakon što su demonstracije razbijene, manje grupe demonstranata kružile su gradom i tokom noći.

Osim samog povoda, naizgled ništa drugo nije bilo različito u odnosu na slične događaje koji su se na beogradskim ulicama dešavali i ranije, bilo kao reakcija na „parade ponosa” ili neke druge događaje, nakon kojih bi hiljade uglavnom mladih i gnevnih ljudi došle u sukob s policijom. Ništa bitno drugačije nisu bile ni interpretacije događaja. Organizatori i oni koji su pokušali da iskoriste demonstracije za svoje ciljeve ukazivali su na brutalnost policije, a predstavnici vlasti na nasilnost i vandalsko ponašanje demonstranata. Tako je bilo i ovog puta, s tom razlikom što su u praćenju događaja bili mnogo aktivniji takozvani opozicioni mediji.

U zavisnosti od medija, čitaoci su mogli steći utisak da je policija dobila nalog da iz čista mira tuče i malteretira prolaznike i mirne građane, odnosno da su nekim čudom s filmske trake na ulice Beograda iskočili orci i trolovi s ciljem da pale kontejnere i lome sve čega se dohvate.

Zapravo, nijedna od te dve slike ne odgovara stvarnosti. Nema sumnje da je, kao i svuda i u svim slučajevima kada policija koristi silu, bilo i njenog prekomernog korišćenja. Ali preuveličavanje takvih incidenata, kao i obično, nema cilj da spreči takve pojave niti kažnjavanje vinovnika, već je u funkciji stvaranja predstave da su demonstranti nevine žrtve brutalne vlasti. Time se, s jedne strane, podstiče revolt građana i pokušava da se omasovi protest, a s druge strane, preusmerava bunt s konkretnih ciljeva na destabilizaciju celokupnog režima. S druge strane, vlast pokušava da čitav protest poistoveti s militantnim grupama i tako delegitimiše osnovne zahteve demonstranata.

U oba slučaja, međutim, van fokusa ostaju ciljevi, kontekst, uzroci i posledice sukoba.

U konkretnom slučaju, protest je počeo i pre nego što su obnarodovane konkretne mere, koje je trebalo da predstavi Krizni štab. Istvremeno, iz najave predsednika bilo je jasno da je država usvojila glavne primedbe koje su joj upućene tokom vanrednog stanja, te da sada neće biti potpune restrikcije kretanja za različite kategorije građana. Iz tog ugla posmatrano, pravog povoda za proteste nije ni bilo. To ukazuje da demonstracije nisu bile samo izraz spontanog okupljanja građana zbog uvođenja restriktivnih mera, već su osmišljene prvenstveno radi destabilizacije vlasti.

U tom smislu je tačna primedba koju upućuje vlast da opozicija koristi koronu za političke ciljeve. No, takvo moralisanje ravno je onome koje koristi opozicija kada ističe da vlast koristi svaku situaciju da ono što su njene državne obaveze i poslovi predstavi kao svoj politički uspeh. Drugačije rečeno, nema ničeg neobičnog u korišćenju kriza u političke svrhe. Istorija političkih borbi kazuje da su upravo krizne situacije bile posebno pogodne za razne bune. Uostalom, istorija buna i pokušaja različitih revolucija u visokoj je korelaciji s hronologijom sušnih, odnosno gladnih godina i svekolikih kriza.

Međutim, ako se imaju u vidu rezultati nedavno održanih izbora, odnosno podrška koju je dobio bojkot, malo je verovatno da postoji kritična masa da se na ulici preuzme vlast. Pa čemu onda sva ta gungula?

Za odgovor na to pitanje valja imati u vidu i kontekst u kojem se sve dešava. Nakon gotovo dvogodišnjeg prekida, u narednih nekoliko dana trebalo bi pod okriljem EU da se nastave razgovori između Beograda i Prištine. Treba, međutim, imati u vidu da, iz različitih razloga, nastavak tih razgovora mnogim bitnim akterima ne odgovara. Jednima ne odgovara format u kojem se vode, drugima ne odgovara činjenica da se uopšte vode, trećima se ne sviđa trenutno neravnopravan odnos snaga pregovarača…

Naravno, na unutrašnjem planu, vanparlamentarnoj opoziciji odgovara da na ovaj način pokaže da još postoji, a čak i vlast ima svoje razloge da blagonaklono gleda na proteste dok su pod kontrolom i dok ne mogu da je ugroze.

Kao i do sada, pokazaće se da razlike u interesima, koje u početku protesta podstiču njihovu masovnost, posle izvesnog vremena dovode do podela, a najteže razočaranje doživeće oni koji su na protest došli čista srca, bez kalkulacija i predumišljaja. Takvih je, međutim, i u ovim demonstracijama bilo izgleda najmanje.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista