Povratak ni s doktoratom nije lak

Užice – Dok većina mladih i školovanih kod nas sanja posao u razvijenom svetu, Užičanka Ana Rebić vratila se iz tog sveta sa titulom doktora nauka i čvrstom namerom da u zavičaju živi i radi. Biti stranac, kaže, nigde nije pesma. No, katkad povratak među svoje i s doktoratom ume da bude trnovit. Već pola godine Ana, doktor biotehnologije, specijalizovana za genetiku i mikrobiologiju, obija pragove ovdašnje službe zapošljavanja i drugih institucija, šalje mejlove na razne adrese po Srbiji, raspituje se i nudi svoje znanje – ali zaposlenja ni odgovora nema.

– Nisam od onih koji odustaju, biću uporna i izdržaću nerazumevanja. Valjda su ovoj državi potrebni školovani ljudi. Neki me savetuju da je možda mudrije da se vratim odakle sam došla, da nije lako prihvatiti ovdašnje nelogičnosti. Ali povratak u inostranstvo je moja poslednja opcija. Hoću ovde da živim, radim i udam se – priča za naš list plavokosa devojka, koja se u Užicu rodila, školovala u osnovnoj i srednjoj, da bi početkom devedesetih, sa roditeljima i bratom blizancem, otputovala u Južnoafričku Republiku.

Te 1992. godine, kad se Jugoslavija uz nevolje raspadala, Rebići su se zaputili na jug Afrike, u Johanesburg. Anin otac, mašinski inženjer, dobio je zaposlenje pozvan od jedne kompanije. Prvih godina Ana se za svoj posao snalazila, radila je kao kasirka u supermarketu i prodavačica u buticima. A onda rešila da upiše fakultet i od 1997. do 2001. završila „bečerol“ na prirodnim naukama. Studiranje joj je lepo krenulo, pa je odlučila da nastavi.

– Završila sam potom jednogodišnje specijalističke studije iz genetike, za rezultate u učenju dobila nagradu – kaže naša sagovornica. – Usledio je magisterijum, i to iz oblasti istraživanja i kloniranja gena iz mikroorganizama u bioremediji, primeni mikroorganizama u prečišćavanju životne sredine. Zatim, od 2003. do 2006, i doktorat sa tezom „Biodegradacija pikrinske kiseline“. Od te tri, dve godine sam zvanje doktora nauka sticala u Nemačkoj, a završnu u JAR, i, kao uspešna u projektima, imala dve stipendije.

Kad je stekla najviše zvanje, nije bilo problema da na jugu Afrike dođe do posla. Kaže da je imala tri dobre ponude, a da je izabrala jednu našu distributivnu biotehnološku firmu za koju je tamo radila kao predstavnik. Onda je, željna zavičaja, a strepeći zato što se u JAR poslednjih godina i neki nemiri dešavaju, rešila da se vrati u Užice. Kod ujaka i bake, s kojima sada ovde živi.

– Prijavila sam se službi zapošljavanja i zvanično potražila posao iz moje struke. Smatram da bi moj posao koristio i zdravstvu i prosveti, mislim da proverenih mikrobiologa nema na svakom koraku. O genetičarima da ne govorim. Obratila sam se i odeljenju za dijasporu pri užičkoj Privrednoj komori. Ali ništa od toga, nijedan poziv za posao. Valjda ne treba da se učlanjujem u kakvu stranku – pita se Ana, pa dodaje da još od početka godine čeka nostrifikaciju diploma. Kaže, predala je to Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu, gde ima katedra za biotehnologiju. Sporne nisu ni njena magistarska, ni doktorska, ali ona specijalistička, koja im je prethodila, „nije precizno objašnjena u Ministarstvu za nauku“.

Priču o povratku školovane devojke iz sveta u zavičaj dopunjuju i teškoće sa administracijom. Ana je, veli, tek uz saglasnost ujaka da je prihvata na svoju adresu mogla da dobije prijavu boravka i legitimaciju. Vozačku dozvolu iz JAR su joj u užičkoj Policijskoj upravi uzeli i zadržali da bi dobila ovdašnju. Sad, ako pođe kod roditelja, mora da se javlja policiji da bi joj vratili dozvolu. Na primer, u opštini su joj tražili broj njene diplome, a u JAR ne stavljaju broj na diplomu. I tome slično, da se čovek samo čudi, kazuje ova devojka.

Ali upornosti joj ne nedostaje, pa je spremna sve da izdrži i do posla dođe. A suštinu u celom problemu vidi u tome što, kako kaže, Ministarstvo za dijasporu nije regulisalo načine, puteve i olakšice za povratak školovanih u zavičaj.