Повратак ни с докторатом није лак

Ужице – Док већина младих и школованих код нас сања посао у развијеном свету, Ужичанка Ана Ребић вратила се из тог света са титулом доктора наука и чврстом намером да у завичају живи и ради. Бити странац, каже, нигде није песма. Но, каткад повратак међу своје и с докторатом уме да буде трновит. Већ пола године Ана, доктор биотехнологије, специјализована за генетику и микробиологију, обија прагове овдашње службе запошљавања и других институција, шаље мејлове на разне адресе по Србији, распитује се и нуди своје знање – али запослења ни одговора нема.

– Нисам од оних који одустају, бићу упорна и издржаћу неразумевања. Ваљда су овој држави потребни школовани људи. Неки ме саветују да је можда мудрије да се вратим одакле сам дошла, да није лако прихватити овдашње нелогичности. Али повратак у иностранство је моја последња опција. Хоћу овде да живим, радим и удам се – прича за наш лист плавокоса девојка, која се у Ужицу родила, школовала у основној и средњој, да би почетком деведесетих, са родитељима и братом близанцем, отпутовала у Јужноафричку Републику.

Те 1992. године, кад се Југославија уз невоље распадала, Ребићи су се запутили на југ Африке, у Јоханесбург. Анин отац, машински инжењер, добио је запослење позван од једне компаније. Првих година Ана се за свој посао сналазила, радила је као касирка у супермаркету и продавачица у бутицима. А онда решила да упише факултет и од 1997. до 2001. завршила „бечерол“ на природним наукама. Студирање јој је лепо кренуло, па је одлучила да настави.

– Завршила сам потом једногодишње специјалистичке студије из генетике, за резултате у учењу добила награду – каже наша саговорница. – Уследио је магистеријум, и то из области истраживања и клонирања гена из микроорганизама у биоремедији, примени микроорганизама у пречишћавању животне средине. Затим, од 2003. до 2006, и докторат са тезом „Биодеградација пикринске киселине“. Од те три, две године сам звање доктора наука стицала у Немачкој, а завршну у ЈАР, и, као успешна у пројектима, имала две стипендије.

Кад је стекла највише звање, није било проблема да на југу Африке дође до посла. Каже да је имала три добре понуде, а да је изабрала једну нашу дистрибутивну биотехнолошку фирму за коју је тамо радила као представник. Онда је, жељна завичаја, а стрепећи зато што се у ЈАР последњих година и неки немири дешавају, решила да се врати у Ужице. Код ујака и баке, с којима сада овде живи.

– Пријавила сам се служби запошљавања и званично потражила посао из моје струке. Сматрам да би мој посао користио и здравству и просвети, мислим да проверених микробиолога нема на сваком кораку. О генетичарима да не говорим. Обратила сам се и одељењу за дијаспору при ужичкој Привредној комори. Али ништа од тога, ниједан позив за посао. Ваљда не треба да се учлањујем у какву странку – пита се Ана, па додаје да још од почетка године чека нострификацију диплома. Каже, предала је то Технолошком факултету у Новом Саду, где има катедра за биотехнологију. Спорне нису ни њена магистарска, ни докторска, али она специјалистичка, која им је претходила, „није прецизно објашњена у Министарству за науку“.

Причу о повратку школоване девојке из света у завичај допуњују и тешкоће са администрацијом. Ана је, вели, тек уз сагласност ујака да је прихвата на своју адресу могла да добије пријаву боравка и легитимацију. Возачку дозволу из ЈАР су јој у ужичкој Полицијској управи узели и задржали да би добила овдашњу. Сад, ако пође код родитеља, мора да се јавља полицији да би јој вратили дозволу. На пример, у општини су јој тражили број њене дипломе, а у ЈАР не стављају број на диплому. И томе слично, да се човек само чуди, казује ова девојка.

Али упорности јој не недостаје, па је спремна све да издржи и до посла дође. А суштину у целом проблему види у томе што, како каже, Министарство за дијаспору није регулисало начине, путеве и олакшице за повратак школованих у завичај.