Aja Sofija – oruđe verske politike

Hram Svete Sofije, zvanično otvoren 537. godine, jedinstven je spomenik, bez naslednika u istočnom hrišćanstvu. Sagrađena u vreme vizantijskog cara Justinija I, Sveta Sofija imala je zadatak da predstavlja delo kakvo svet nije video još od Adamovog doba. Njeni graditelji, arhitekte Artimije iz Trala i Isidor iz Mileta, zaslužni su za najveću kupolu sagrađenu u celom tadašnjem hrišćanskom svetu. U osmanskoj arhitekturi ne postoji džamija koji bi bacila u zasenak sve druge kao što Sveta Sofija izdaleka prevazili sve druge vizantijske crkve. Crkva Sv. Sofije je služila kao utočište mnogima koji su tražili spas, naročito tokom ratova, ali i onima koji su počinili greh ili se ogrešili o zakon. Ipak, za prestravljene stanovnike Carigrada, koji su se bežeći od Turaka 29. maja 1453. godine sklonili u Hram Svete Sofije, nije bilo spasa. Većinom su odvedeni u roblje, dok su ostali pobijeni.

Nakon osvajanja Carigrada sultan Mehmed Drugi Osvajač uputio se pravo ka Svetoj Sofiji, kako bi tu zahvalio Alahu. U pratnji vezira i dvorana, dojahao je na konju do vrata hrama, sjahao i kleknuo. Prema navodima hroničara, posuo je šaku zemlje po glavi ukrašenoj turbanom i zahvalio Alahu. Ušavši u hram, zatekao je jednog turskog vojnika koji je u tom trenutku razbijao mermerni pod, navodeći da to čini iz verskih razloga. Poznat po svojoj goropadnoj neuračunljivosti, sultan je sabljom udario vojnika, koga su polumrtvog za noge izvukli napolje i bacili na ulicu. Potom je naredio jednom od prisutnih da se popne na predikaonicu i izgovori: „Nema boga do Alaha, a Muhamed je njegov prorok”. Na taj način je jedna od najinspirativnijih crkava na svetu pretvorena u džamiju.

Impresioniran veličajnošću hrama, sultan je dugo i zamišljeno hodao duž pustih odaja. Vidno inspirisan, izgovorio je reči jednog persijskog pesnika: „Pauk plete mrežu u praznim prozorima palate. Sova oglašava vreme sa napuštene kule Afrazijabova zamka”. Bili su to zvezdani trenuci mladog sultana koji je, uništivši Vizantijsko carstvo, postao „gospodar sveta” sa tek navršenom 21 godinom. Mehmed Osvajač nadmašio je uspeh svih prethodnih muslimanskih sultana.

Osmansko carstvo je, nakon dugog i složenog puta, zahvaljujući prvom predsedniku novouspostavljene sekularne Turske Republike Mustafi Kemalu Ataturku („Otac nacije”), sprovelo reforme koje su omogućile dalje promene na političkom, ekonomskom i društvenokulturnom planu. Između ostalog, Sveta Sofija je 24. novembra 1934. godine pretvorena u muzej, čime je Ataturk nastojao da državu organizuje po zapadnoevropskom obrascu.

Decenijama nakon toga, tadašnji premijer Turske i današnji predsednik države Redžep Tajip Erdogan pokazao je umerenost po dolasku na vlast, pokušavši da ubrza proces pridruživanja Turske Evropskoj uniji otvaranjem zvaničnih pregovora 2005. godine. Negde između „umerenog” i „radikalnog”, Turska se u godinama koje su usledile otvorila ponovnoj islamizaciji, regionalnim i nacionalnim ksenofobičnim partikularizmima korišćenim u svrhu propagande, čime je znatno otežala i usporila svoj put pridruživanja „evropskoj porodici naroda”. Turskom naporu da se približi Zapadu nije išlo naruku uvećano prisustvo verskih simbola na domaćem društvenopolitičkom polju, širenje prvenstveno novih verskih škola, te izgradnja skupocenih džamija u vreme svetske i turske ekonomske krize širom Istanbula i Ankare.

Kao u vreme Vizantinaca i Osmanlija, narod nije smatrao carskog/sultanskog kandidata legitimnim suverenom ukoliko ne bi obezbedio neki prestoni grad ili oblast za koju se verovalo da je prebivalište svetske moći. Mehmed Osvajač je to postigao osvajanjem Carigrada, a turski predsednik naredbom da se Ataturkova volja poništi i „vrati nasleđe” turskoj naciji, koja je 86 godina čekala da se oglasi ezan (islamski poziv na molitvu vernika) sa minareta dograđenih na Svetu Sofiju nakon što je pretvorena u džamiju. To je Erdoganu pošlo za rukom dekretom ove godine, te su vernici, nestrpljivo očekujući hodžin poziv, okupljeni oko Svete Sofije, slavili odluku svog reisa (na turskom šef).

Na osnovu ispitivanja koje je sprovela nezavisna turska agencija, narod je u ovom momentu podeljen. Ima onih koji i dalje pamte Ataturkova zaveštanja, te navode da samo u Istanbulu postoje džamije na svakom koraku, te da je besmisleno sukobiti se s hrišćanskom manjinom u Turskoj i van nje, kao i sa državama poput Rusije, Grčke, SAD i, konačno, zemalja EU. Kao kontraargument, vlast u svojim propagandnim vestima navodi da u Turskoj postoji više od 450 crkava i sinagoga, te da nema razloga za uznemirenost građana. Protesti se ne očekuju, imajući u vidu da je narod razočaran u gradonačelnika Istanbula Ekrema Imamamoglua, koji se u vezi s ovim nije ni oglasio, već je tokom proteklih meseci podržavao predloge državnog vrha, poput izgradnje i prodaje kanala, kasnije dokazano opasnog po ekološki sistem, čija je namera bila da poveže ostrva na Bosforskom moreuzu. Osim toga, moramo uzeti u vidu okolnosti u kojima se ceo svet našao, boreći se protiv pandemije kovida 19. Bio je to diplomatski potez državnika u doba kada se protest najmanje mogao i očekivati, a koji i dalje nema sebi ravnog takmaca na turskoj političkoj sceni. Ovo je i tragičan kraj jedne ere hrama i muzeja Svete Sofije, koji će zauvek predstavljati važan deo istorije čovečanstva.

*Autorka je istoričar i istraživač-saradnik Instituta za evropske studije