Аја Софија – оруђе верске политике

Храм Свете Софије, званично отворен 537. године, јединствен је споменик, без наследника у источном хришћанству. Саграђена у време византијског цара Јустинија I, Света Софија имала је задатак да представља дело какво свет није видео још од Адамовог доба. Њени градитељи, архитекте Артимије из Трала и Исидор из Милета, заслужни су за највећу куполу саграђену у целом тадашњем хришћанском свету. У османској архитектури не постоји џамија који би бацила у засенак све друге као што Света Софија издалека превазили све друге византијске цркве. Црква Св. Софије је служила као уточиште многима који су тражили спас, нарочито током ратова, али и онима који су починили грех или се огрешили о закон. Ипак, за престрављене становнике Цариграда, који су се бежећи од Турака 29. маја 1453. године склонили у Храм Свете Софије, није било спаса. Већином су одведени у робље, док су остали побијени.

Након освајања Цариграда султан Мехмед Други Освајач упутио се право ка Светој Софији, како би ту захвалио Алаху. У пратњи везира и дворана, дојахао је на коњу до врата храма, сјахао и клекнуо. Према наводима хроничара, посуо је шаку земље по глави украшеној турбаном и захвалио Алаху. Ушавши у храм, затекао је једног турског војника који је у том тренутку разбијао мермерни под, наводећи да то чини из верских разлога. Познат по својој горопадној неурачунљивости, султан је сабљом ударио војника, кога су полумртвог за ноге извукли напоље и бацили на улицу. Потом је наредио једном од присутних да се попне на предикаоницу и изговори: „Нема бога до Алаха, а Мухамед је његов пророк”. На тај начин је једна од најинспиративнијих цркава на свету претворена у џамију.

Импресиониран величајношћу храма, султан је дуго и замишљено ходао дуж пустих одаја. Видно инспирисан, изговорио је речи једног персијског песника: „Паук плете мрежу у празним прозорима палате. Сова оглашава време са напуштене куле Афразијабова замка”. Били су то звездани тренуци младог султана који је, уништивши Византијско царство, постао „господар света” са тек навршеном 21 годином. Мехмед Освајач надмашио је успех свих претходних муслиманских султана.

Османско царство је, након дугог и сложеног пута, захваљујући првом председнику новоуспостављене секуларне Турске Републике Мустафи Кемалу Ататурку („Отац нације”), спровело реформе које су омогућиле даље промене на политичком, економском и друштвенокултурном плану. Између осталог, Света Софија је 24. новембра 1934. године претворена у музеј, чиме је Ататурк настојао да државу организује по западноевропском обрасцу.

Деценијама након тога, тадашњи премијер Турске и данашњи председник државе Реџеп Тајип Ердоган показао је умереност по доласку на власт, покушавши да убрза процес придруживања Турске Европској унији отварањем званичних преговора 2005. године. Негде између „умереног” и „радикалног”, Турска се у годинама које су уследиле отворила поновној исламизацији, регионалним и националним ксенофобичним партикуларизмима коришћеним у сврху пропаганде, чиме је знатно отежала и успорила свој пут придруживања „европској породици народа”. Турском напору да се приближи Западу није ишло наруку увећано присуство верских симбола на домаћем друштвенополитичком пољу, ширење првенствено нових верских школа, те изградња скупоцених џамија у време светске и турске економске кризе широм Истанбула и Анкаре.

Као у време Византинаца и Османлија, народ није сматрао царског/султанског кандидата легитимним сувереном уколико не би обезбедио неки престони град или област за коју се веровало да је пребивалиште светске моћи. Мехмед Освајач је то постигао освајањем Цариграда, а турски председник наредбом да се Ататуркова воља поништи и „врати наслеђе” турској нацији, која је 86 година чекала да се огласи езан (исламски позив на молитву верника) са минарета дограђених на Свету Софију након што је претворена у џамију. То је Ердогану пошло за руком декретом ове године, те су верници, нестрпљиво очекујући хоџин позив, окупљени око Свете Софије, славили одлуку свог реиса (на турском шеф).

На основу испитивања које је спровела независна турска агенција, народ је у овом моменту подељен. Има оних који и даље памте Ататуркова завештања, те наводе да само у Истанбулу постоје џамије на сваком кораку, те да је бесмислено сукобити се с хришћанском мањином у Турској и ван ње, као и са државама попут Русије, Грчке, САД и, коначно, земаља ЕУ. Као контрааргумент, власт у својим пропагандним вестима наводи да у Турској постоји више од 450 цркава и синагога, те да нема разлога за узнемиреност грађана. Протести се не очекују, имајући у виду да је народ разочаран у градоначелника Истанбула Екрема Имамамоглуа, који се у вези с овим није ни огласио, већ је током протеклих месеци подржавао предлоге државног врха, попут изградње и продаје канала, касније доказано опасног по еколошки систем, чија је намера била да повеже острва на Босфорском мореузу. Осим тога, морамо узети у виду околности у којима се цео свет нашао, борећи се против пандемије ковида 19. Био је то дипломатски потез државника у доба када се протест најмање могао и очекивати, а који и даље нема себи равног такмаца на турској политичкој сцени. Ово је и трагичан крај једне ере храма и музеја Свете Софије, који ће заувек представљати важан део историје човечанства.

*Ауторка је историчар и истраживач-сарадник Института за европске студије