Otac koga sam voleo

Prijatelj me je pozvao da se nađemo i popričamo o njegovom filmskom scenariju koji mi je dao da pročitam. Da budem iskren, ne volim da čitam tekstove svojih prijatelja. Ako ih pohvalim, misliće da tako govorim zato što su mi prijatelji. Ako govorim loše, izgubiću prijatelja. Smišljao sam razne izgovore da odložim viđenje, ali nije vredelo. Prijatelj mi je predložio da se nađemo u jednom lepom italijanskom restoranu kod Konaka knjeginje Ljubice. Moj prijatelj je stigao prvi. Srdačno smo se pozdravili. Rekao sam: „Izvini, molim te, da promenimo kafanu. Ovo mesto me seća na neke ružne stvari iz mog života. Ovo je kafana u koju sam često dolazio kao dete.”

„Dolazio si u kafanu kao dete? S roditeljima?”

„Ne. Sam. Naravno, nije bila ovako otmena, bila je to sirotinjska kafana, a vlasnik je bio moj otac. Moj otac je držao ovu kafanu pre rata, za vreme rata i posle rata. Pričalo se da je bio dobar i s Nemcima i s partizanima. Kada su Nemci 1941. godine ušli u Beograd, među prvima su uhapsili moga oca. Držali su ga 24 sata u zatvoru i pustili ga. Otac je kasnije pričao da ga je to dosta koštalo, ali se isplatilo. Kad su partizani 1944. godine oslobodili Beograd, među prvima su uhapsili moga oca. Držali su ga u zatvoru 24 sata. I pustili. Otac je kasnije pričao u pola glasa da ga je to skupo koštalo, mnogo skuplje nego kod Nemaca. Kafana nije prestajala sa radom ni u miru ni u ratu. U to vreme to je bila periferija Beograda. U kafani su se sakupljali lađari, ribari, lopovi, prosjaci, posrnule žene… Talog Beograda. Otac i majka su se razveli. Ja nisam kao dete tačno znao šta to znači. Niti mi je bilo jasno zašto otac više ne stanuje sa nama. Kada je otac otišao, majka i ja smo ostali sami. Majka nije radila. Bili smo veoma siromašni. Skoro da nismo imali šta da jedemo.

Šta je bila moja muka? Jednom mesečno majka bi me okupala, lepo obukla i poslala kod oca. Pošto se on nikad nije sam setio da nam pomogne. Išao sam kod oca u njegovu kafanu da bi mi on pri odlasku gurnuo u džep malo novca koji sam nosio majci. Ali, trebalo je preživeti do tog trenutka kad bi se on setio da mi da novac. Majka me je molila da, ako otac nije u kafani, sedim i čekam dok se vrati iz grada. Sedeo sam za ovim stolom i čekao oca, često satima… A onda, kad bi on došao, nisam znao šta da razgovaram s njim. Niti je on znao šta mene da pita. Želeo sam da me zagrli, pomiluje po glavi, poljubi… Ništa od toga njemu nije padalo na pamet. Prilazile su mi žene koje su mirisale na rakiju, grlile me, ljubile, jer sam ih podsećao na njihovu decu koja su bila živa ili nestala za vreme rata. Pijani brodari su mi naručivali piće… I terali me da pijem kuvanu rakiju jer je to zdravo i tako se postaje „muško”. Nudili su mi da pušim ljute i gorke cigarete. Oči su me pekle od dima, bio sam potpuno mokar od znoja, nervoze, tuge što moram da sedim u toj prljavoj i zadimljenoj kafani i čekam da mi otac udeli malo novca. Ali sam znao da taj novac nestrpljivo čeka kod kuće moja majka… Činilo mi se da bi mi bilo lakše da sednem ispred kafane i da prosim nego da čekam da mi otac udeli milostinju. Svakog meseca brojao sam dane do odlaska kod oca. I moj užas se povećavao kako se bližio taj dan… Bilo je mučenje i ponižavanje, ali smo na taj način preživljavali i ja i majka.

Pitao sam majku: „Mama, zašto me otac ne voli?” Dobio sam utešan odgovor: „Voli te, samo to ne pokazuje.”

Otac je stario i počeo je da poboleva. Obilazio sam ga skoro svakog dana. Donosio mu voće, čistio stan, pomagao mu da se okupa. Nisam više hteo da uzimam novac od njega. Bio mi je nekako simpatičan i drag u toj svojoj bespomoćnosti. I ako on nije voleo mene, ja sam voleo njega.

Jednog dana kada sam došao u kafanu zatekao sam neobičajenu tišinu. Svi su me ljubili, milovali po kosi i tiho govorili: „Dete, primi saučešće… Umro je tvoj otac.” To je značilo prestanak mog mučenja i ponižavanja. Tada sam prvi put u životu popio pola čaše vina. I napio se… Imao sam osam godina.

Znali smo da je otac imućan i da pored kafane ima i nekoliko stanova koje je izdavao. Nije imao nikoga od rodbine, osim mene. Mislili smo da će otac sve ostaviti meni i majci. I da ćemo majka i ja najzad normalno živeti. Nažalost, prevarili smo se. Pred smrt, kad je već bio teško bolestan, otac se oženio svojom mladom konobaricom i sve ostavio njoj. Baš sve: i kafanu i stanove. Meni i majci ništa. I dalje smo godinama živeli u bedi i nemaštini…

Da li sam zbog toga mrzeo svog oca ? Ne. Voleo sam ga mnogo više nego što je on voleo mene. Tako je u životu: volimo najviše one koji najmanje vole nas…

Na ulici ispred kafane prijatelj mi je stegao ruku i rekao: pričaćemo o scenariju drugom prilikom i na drugom mestu. I otišao je svojim putem.

Vratio sam se u kafanu i seo za sto za kojim sam uvek sedeo kad sam čekao oca. Bio sam siguran da će se vratiti… Da će me zagrliti, poljubiti i reći: sine, tako sam srećan što te vidim… Volim te!

Sedeo sam i čekao… I čekao. Niko nije došao.

Profesor FDU

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista