Od kuge do velikih boginja

Umesto odmora i odlaska na more, većina građana Srbije ovog leta ostala je kod kuće, zabrinuta za svoje i zdravlje svojih najbližih. Virus korona, koji nam je toliko promenio živote, svakog dana odnosi žrtve, pa se mnogi pitaju ima li svemu ovome kraja.

Pandemija kovida 19 nije ni prva ni poslednja koja je pogodila našu zemlju. Tako je, pre 105 godina, tokom ratne 1915. Srbiju pogodila epidemija tifusa, koja je odnela više života nego Cerska i Kolubarska bitka zajedno. Epidemija je buknula krajem 1914, i to, po svoj prilici, prvo među zarobljenim austrougarskim vojnicima, sa kojih se brzo prenela na našu vojsku i stanovništvo. Osim ratnih okolnosti, njenom širenju doprineli su loša organizacija sanitetske službe, mali broj lekara, kao i navike stanovnika. Epidemija je trajala oko šest meseci, a zaustavljena je uz veliku pomoć misija iz inostranstva koje su stigle u našu zemlju. Prema zvaničnim podacima, od epidemije tifusa od decembra 1914. do maja 1915. godine umrla su 56.472 vojnika. Tačan broj civilnih žrtava nije utvrđen, ali se pretpostavlja da ih je bilo između 130.000 i 150.000, dok je ukupno oko pola miliona ljudi obolelo. Zbog toga je doktor Vilijam Hanter, član britanske sanitetske misije, rekao da je ova „epidemija najiznenadnija po poreklu, najbrža po toku, najveća u intenzitetu, a najbolje zaustavljena od svih poznatih ovakvih epidemija u istoriji”.

Tih meseci Srbiju je posetio i poznati američki novinar Džon Rid, koji je ostavio potresna svedočanstva. Videći scene masovnog umiranja zbog rata i bolesti, on je zapisao: „Izgledalo je da ova bujna i plodna zemlja ne sadrži ništa osim smrti i pomena na smrt.” Rid je ostavio i jedno zanimljivo zapažanje, koje su delili i drugi putnici iz inostranstva. Naime, on se divio našoj hrabrosti, gostoljubivosti i čestitosti, ali je primetio i neprosvećenost, loše higijenske navike, pa i otpor prema merama preduzetim radi sprečavanja zaraze: „Tu je ključ stava prema sanitetskim merama, oni ih ne razumeju, nemaju ni najmanju ideju šta znače, to je nešto moderno, nešto evropski, nešto što civilizovani svet upotrebljava da spreči boleštine – jer ih se plaši.” Ipak, zahvaljujući preduzetim merama, epidemija je krajem maja bila zaustavljena. I dok je tifus pogodio Srbiju, a zaobišao ostale zemlje u kojima je gotovo bio iskorenjen, epidemija španske groznice, koja je krajem rata 1918. opustošila ceo svet i odnela više od 40 miliona života, u Srbiji je, na sreću, imala nešto blaži intenzitet.

Naravno, epidemija je bilo i ranije, a zarazna bolest koja je vekovima ulivala najveći strah i odnosila najviše žrtava bila je kuga. Bilo je nekoliko velikih epidemija „crne smrti” u Evropi, od kojih je najveća bila 1347–1348. godine. Ona je prvo buknula u Aziji, odakle su je na svojim brodovima trgovci iz Đenove prvi doneli u Evropu. Tokom 1348. kuga se toliko proširila da je, prema nekim procenama, odnela oko 25 miliona života, što je činilo oko trećinu evropske populacije. „Crna smrt” se osetila i u našim krajevima, gde je verovatno stigla preko trgovaca iz Dubrovnika, Kotora i Soluna. Veruje se, mada to do danas nije naučno potvrđeno, da je u strahu od zaraze car Dušan svoju porodicu, a među njima i caricu Jelenu, sklonio na Svetu goru, čime je prekršio pravilo da ženska noga ne može kročiti na ovo poluostrvo.

Kuga je i narednih vekova pustošila Evropu, ali je u 18. i 19. veku u najvećoj meri suzbijena, a poslednja velika epidemija izbila je 1795. u Irigu i poznata je kao „iriška kuga”. Ona je u Srem stigla iz Osmanskog carstva, a doneli su je turski vojnici i trgovci. Ostalo je zabeleženo da je prva žrtva u Irigu bila izvesna Anđelija Kuzmanović, koja se zarazila na sahrani svoje sestre. Bolest se ubrzo raširila i za šest meseci odnela 2.548 života, što je činilo više od polovine stanovnika Iriga. Austrijske vlasti su preduzele veoma energične mere da zarazu zaustave, a bekstvo iz podignutih karantina kažnjavalo se smrću.

Inače, u strahu od zaraznih bolesti, a pre svega kuge koja je u 18. i 19. veku još uveliko harala Turskom, vlasti Austrijske carevine su 1730. godine u Zemunu, na mestu današnjeg gradskog parka, podigle veliki „kontumac” (karantin). U njemu su morali boraviti svi koji su prelazili u Austrijsku carevinu, tako da su kroz njega prošli i Karađorđe, knez Miloš, prota Mateja, Vuk Karadžić i druge znamenite ličnosti naše istorije. Karantin je bio opasan zidom i okružen stražom. U njemu se boravilo od tri do pet nedelja, posle čega se dobijala sanitetska dozvola sa kojom se moglo dalje putovati. Tek 1872. godine karantin je bio ukinut, čemu je doprinelo stvaranje samostalne Srbije. Inače, valja napomenuti da su vlasti Kneževine Srbije, naročito posle dobijanja autonomije, preduzimale mere da poboljšaju zdravstveni sistem i spreče širenje zaraznih bolesti. Tako je knez Miloš 1836. i 1837. godine preduzeo energične mere da spreči širenje kuge, koja je izbila u drugim delovima Osmanskog carstva, a koje su dale veoma dobre rezultate.

Ne treba zaboraviti da nas ni u bližoj prošlosti, u vreme postojanja SFRJ, epidemije nisu zaobilazile. Najpoznatija od njih bila je epidemija velikih boginja koja je izbila u februaru 1972. i trajala do maja iste godine. Epidemiju je u Jugoslaviju doneo Ibrahim Hoti iz sela Danjane kod Đakovice, i to tokom boravka na hadžiluku u Saudijskoj Arabiji i Iraku. Sa Kosova bolest se proširila u druge delove zemlje, uključujući i Beograd, gde je iz Novog Pazara bio prevezen učitelj Latif Mumdžić, koji je uskoro preminuo, a da lekari nisu prepoznali od čega je bolovao. Prema zvaničnim podacima, variola vera je u Jugoslaviji odnela 40 života, a od nje je obolelo 175 ljudi. Njenom zaustavljanju doprinele su energične mere, dobro organizovan zdravstveni sistem, kao i disciplina stanovništva, ali pre svega vakcinacija, jer je za samo mesec dana vakcinisano celokupno stanovništvo tadašnje Jugoslavije.