Од куге до великих богиња

Уместо одмора и одласка на море, већина грађана Србије овог лета остала је код куће, забринута за своје и здравље својих најближих. Вирус корона, који нам је толико променио животе, сваког дана односи жртве, па се многи питају има ли свему овоме краја.

Пандемија ковида 19 није ни прва ни последња која је погодила нашу земљу. Тако је, пре 105 година, током ратне 1915. Србију погодила епидемија тифуса, која је однела више живота него Церска и Колубарска битка заједно. Епидемија је букнула крајем 1914, и то, по свој прилици, прво међу заробљеним аустроугарским војницима, са којих се брзо пренела на нашу војску и становништво. Осим ратних околности, њеном ширењу допринели су лоша организација санитетске службе, мали број лекара, као и навике становника. Епидемија је трајала око шест месеци, а заустављена је уз велику помоћ мисија из иностранства које су стигле у нашу земљу. Према званичним подацима, од епидемије тифуса од децембра 1914. до маја 1915. године умрла су 56.472 војника. Тачан број цивилних жртава није утврђен, али се претпоставља да их је било између 130.000 и 150.000, док је укупно око пола милиона људи оболело. Због тога је доктор Вилијам Хантер, члан британске санитетске мисије, рекао да је ова „епидемија најизненаднија по пореклу, најбржа по току, највећа у интензитету, а најбоље заустављена од свих познатих оваквих епидемија у историји”.

Тих месеци Србију је посетио и познати амерички новинар Џон Рид, који је оставио потресна сведочанства. Видећи сцене масовног умирања због рата и болести, он је записао: „Изгледало је да ова бујна и плодна земља не садржи ништа осим смрти и помена на смрт.” Рид је оставио и једно занимљиво запажање, које су делили и други путници из иностранства. Наиме, он се дивио нашој храбрости, гостољубивости и честитости, али је приметио и непросвећеност, лоше хигијенске навике, па и отпор према мерама предузетим ради спречавања заразе: „Ту је кључ става према санитетским мерама, они их не разумеју, немају ни најмању идеју шта значе, то је нешто модерно, нешто европски, нешто што цивилизовани свет употребљава да спречи болештине – јер их се плаши.” Ипак, захваљујући предузетим мерама, епидемија је крајем маја била заустављена. И док је тифус погодио Србију, а заобишао остале земље у којима је готово био искорењен, епидемија шпанске грознице, која је крајем рата 1918. опустошила цео свет и однела више од 40 милиона живота, у Србији је, на срећу, имала нешто блажи интензитет.

Наравно, епидемија је било и раније, а заразна болест која је вековима уливала највећи страх и односила највише жртава била је куга. Било је неколико великих епидемија „црне смрти” у Европи, од којих је највећа била 1347–1348. године. Она је прво букнула у Азији, одакле су је на својим бродовима трговци из Ђенове први донели у Европу. Током 1348. куга се толико проширила да је, према неким проценама, однела око 25 милиона живота, што је чинило око трећину европске популације. „Црна смрт” се осетила и у нашим крајевима, где је вероватно стигла преко трговаца из Дубровника, Котора и Солуна. Верује се, мада то до данас није научно потврђено, да је у страху од заразе цар Душан своју породицу, а међу њима и царицу Јелену, склонио на Свету гору, чиме је прекршио правило да женска нога не може крочити на ово полуострво.

Куга је и наредних векова пустошила Европу, али је у 18. и 19. веку у највећој мери сузбијена, а последња велика епидемија избила је 1795. у Иригу и позната је као „иришка куга”. Она је у Срем стигла из Османског царства, а донели су је турски војници и трговци. Остало је забележено да је прва жртва у Иригу била извесна Анђелија Кузмановић, која се заразила на сахрани своје сестре. Болест се убрзо раширила и за шест месеци однела 2.548 живота, што је чинило више од половине становника Ирига. Аустријске власти су предузеле веома енергичне мере да заразу зауставе, а бекство из подигнутих карантина кажњавало се смрћу.

Иначе, у страху од заразних болести, а пре свега куге која је у 18. и 19. веку још увелико харала Турском, власти Аустријске царевине су 1730. године у Земуну, на месту данашњег градског парка, подигле велики „контумац” (карантин). У њему су морали боравити сви који су прелазили у Аустријску царевину, тако да су кроз њега прошли и Карађорђе, кнез Милош, прота Матеја, Вук Караџић и друге знамените личности наше историје. Карантин је био опасан зидом и окружен стражом. У њему се боравило од три до пет недеља, после чега се добијала санитетска дозвола са којом се могло даље путовати. Тек 1872. године карантин је био укинут, чему је допринело стварање самосталне Србије. Иначе, ваља напоменути да су власти Кнежевине Србије, нарочито после добијања аутономије, предузимале мере да побољшају здравствени систем и спрече ширење заразних болести. Тако је кнез Милош 1836. и 1837. године предузео енергичне мере да спречи ширење куге, која је избила у другим деловима Османског царства, а које су дале веома добре резултате.

Не треба заборавити да нас ни у ближој прошлости, у време постојања СФРЈ, епидемије нису заобилазиле. Најпознатија од њих била је епидемија великих богиња која је избила у фебруару 1972. и трајала до маја исте године. Епидемију је у Југославију донео Ибрахим Хоти из села Дањане код Ђаковице, и то током боравка на хаџилуку у Саудијској Арабији и Ираку. Са Косова болест се проширила у друге делове земље, укључујући и Београд, где је из Новог Пазара био превезен учитељ Латиф Мумџић, који је ускоро преминуо, а да лекари нису препознали од чега је боловао. Према званичним подацима, вариола вера је у Југославији однела 40 живота, а од ње је оболело 175 људи. Њеном заустављању допринеле су енергичне мере, добро организован здравствени систем, као и дисциплина становништва, али пре свега вакцинација, јер је за само месец дана вакцинисано целокупно становништво тадашње Југославије.