Sačuvajmo geopark Đerdap

Svi rođeni na Đerdapu, svi koji tamo žive ili su živeli, kao i svi istinski zaljubljenici, gosti i turisti sa radošću su primili vest da je Unesko dodelio visoko priznanje području Đerdapa u celosti proglašavajući ga vodećim geoparkom u zemlji, svrstavajući ga uz rame vodećim u svetu. Svi koji su posetili jednom makar Golubac, Tvrđavu, Veliki i Mali kazan, Lepenski vir, kanjon Boljetinske reke, Rajkovu pećinu, Donji Milanovac, planinu Miroč, Trajanovu tablu, Hidroelektranu Đerdap, Karataš i Kladovo, Brzu Palanku, Blederiju, Mihajlovac, Vratnjanske kapije, Kusjak i Negotin... ostali su očarani tim prirodnim ambijentom u kome se smenjuju i ukrštaju božanstvena lepota vode, kamena i neba. Od neolita, do rimskih legionara, Trajanovog puta i mosta ovde se istorija sjedinjuje sa prirodom čineći nestvarno bajkovit predeo.

Ali, postavlja se i jedno suštinsko pitanje, hoće li nešto i država Srbija da učini da ovu lepotu približi zainteresovanim turistima, naročito onima iz inostranstva, koje ova vest može zaintrigirati. Nije li ovo prilika i za druge kvalitativnije marketinške sadržaje. Prvo, putovanje kroz ove predele, pošto sada je se ovdašnje saobraćajnice svode na nešto preko sto kilometara nekvalitetnog i nebezbednog puta. Od Golupca do Kladova, Đerdapskom magistralom kretanje je otežano zbog konstantne opasnosti od odrona. Kolovoz čine zakrpa do zakrpe, i više je za egzotični turizam. Asfaltni put do najlepših visova i vidikovac Ploče i Veliki Štrbac ne postoji. Sve je, kao uostalom što je uobičajeno kod nas, na nivou improvizacije i amaterizma. Nacionalni park „Đerdap”, koji upravlja ovom lepotom, svoju aktivnost je u proteklih trideset godina prioritetno usmeravao ka eksploataciji šumskog blaga. Tek u najavi postoje neke indicije da će se i u drugim segmentima afirmisati. Zato, je i neophodno revidirati normativu i novim zakonom nacionalne parkove sadržinski kvalitetnije usmeravati ka zaštitno-turističko funkciji.

Takođe, država treba da svojim planskim dokumentima više doprinese opstanku domaćeg življa, jer su i na ovim prostorima i više nego izražena migraciona kretanja ka privrednim centrima u potrazi za poslom. Još jednom se javlja nužnost obnove „bele” putničke flote. Do 1985. postojao je prevoz hidrogliserima, popularnim „raketama”, nije li prilika da se u nekoj drugoj formi to vrati, jer odlazak niz klisuru vodenim putem je nešto jedinstveno, što se ne zaboravlja.

Razmislimo svi: da je Đerdap recimo u Sloveniji, ceo svet bi pohrlio da ga vidi. Mislim da i naša Srbija to može – da odgovori zahtevu Uneska, a na zadovoljstvo svih strana. Bog nam je dao, ostalo je na čoveku.

Siniša Stojčić,
Beograd