Сачувајмо геопарк Ђердап

Сви рођени на Ђердапу, сви који тамо живе или су живели, као и сви истински заљубљеници, гости и туристи са радошћу су примили вест да је Унеско доделио високо признање подручју Ђердапа у целости проглашавајући га водећим геопарком у земљи, сврставајући га уз раме водећим у свету. Сви који су посетили једном макар Голубац, Тврђаву, Велики и Мали казан, Лепенски вир, кањон Бољетинске реке, Рајкову пећину, Доњи Милановац, планину Мироч, Трајанову таблу, Хидроелектрану Ђердап, Караташ и Кладово, Брзу Паланку, Бледерију, Михајловац, Вратњанске капије, Кусјак и Неготин... остали су очарани тим природним амбијентом у коме се смењују и укрштају божанствена лепота воде, камена и неба. Од неолита, до римских легионара, Трајановог пута и моста овде се историја сједињује са природом чинећи нестварно бајковит предео.

Али, поставља се и једно суштинско питање, хоће ли нешто и држава Србија да учини да ову лепоту приближи заинтересованим туристима, нарочито онима из иностранства, које ова вест може заинтригирати. Није ли ово прилика и за друге квалитативније маркетиншке садржаје. Прво, путовање кроз ове пределе, пошто сада је се овдашње саобраћајнице своде на нешто преко сто километара неквалитетног и небезбедног пута. Од Голупца до Кладова, Ђердапском магистралом кретање је отежано због константне опасности од одрона. Коловоз чине закрпа до закрпе, и више је за егзотични туризам. Асфалтни пут до најлепших висова и видиковац Плоче и Велики Штрбац не постоји. Све је, као уосталом што је уобичајено код нас, на нивоу импровизације и аматеризма. Национални парк „Ђердап”, који управља овом лепотом, своју активност је у протеклих тридесет година приоритетно усмеравао ка експлоатацији шумског блага. Тек у најави постоје неке индиције да ће се и у другим сегментима афирмисати. Зато, је и неопходно ревидирати нормативу и новим законом националне паркове садржински квалитетније усмеравати ка заштитно-туристичко функцији.

Такође, држава треба да својим планским документима више допринесе опстанку домаћег живља, јер су и на овим просторима и више него изражена миграциона кретања ка привредним центрима у потрази за послом. Још једном се јавља нужност обнове „беле” путничке флоте. До 1985. постојао је превоз хидроглисерима, популарним „ракетама”, није ли прилика да се у некој другој форми то врати, јер одлазак низ клисуру воденим путем је нешто јединствено, што се не заборавља.

Размислимо сви: да је Ђердап рецимо у Словенији, цео свет би похрлио да га види. Мислим да и наша Србија то може – да одговори захтеву Унеска, а на задовољство свих страна. Бог нам је дао, остало је на човеку.

Синиша Стојчић,
Београд