Koncert u Versaju, jedini ovog leta

Upravo sam sa sestrom Sanjom, odsvirala jedini koncert za ovo leto, u Versaju 2. avgusta, na prvom festivalu „Koncerti u Kraljevskom vrtu”. Izvele smo Mocarta, Bernštajna i Ravela za dva klavira. Poslednji nastup sam održala još 8. marta, a i gostovanja na jesen su pod znakom pitanja. Veliki je to šok kako na umetničkom, tako i na finansijskom planu, kaže Lidija Bizjak, naša vrhunska pijanistkinja, koja već dugo živi i radi u Francuskoj.

Njene prve korake u savladavanju klavira osmislila je profesorka Zlata Maleš u zemunskoj MŠ „Kosta Manojlović”. Na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu diplomirala je sa 19 godina, u klasi Aleksandra Šandorova, a na Visokom nacionalnom konzervatorijumu u Parizu bila je u klasi Žaka Ruvijea. Veliki uspeh u Evropi postigla je nastupajući solo i u pijanističkom duu sa mlađom sestrom Sanjom, ali i sa mnogim drugim muzičarima. Lidija Bizjak u Parizu predaje studentima, a sa suprugom aktivno učestvuje u organizovanju Somborskih muzičkih svečanosti.

– Muzičari koji su kao ja i profesori i koji nisu zbog pandemije na rubu egzistencije, što je zaista slučaj sa slobodnim umetnicima, mogu da pretvore ovaj vakuum u period bekstva od uobičajenog ritma na različite načine: spremanjem novih programa, razmišljanjem i realizacijom svežih ideja. Tako je i nastao novi festival u Versaju na kom sam upravo svirala – muzičari su napisali peticiju francuskom Ministarstvu kulture o kritičnoj situaciji za interpretatore, inicirali festival na otvorenom i svojim uticajem napravili novu scenu, za koju su sve karte rasprodate tokom mesec dana održavanja festivala.

Sada ste kao pedagog i umetnica na ulasku u zreliju fazu. Kako posmatrate iz tog ugla godine učenja i kakav pečat su vam dali vaši pedagozi Maleš, Šandorov i Ruvije?

Toj listi bi se morala dodati bar još dva imena – Moris Burg i Ferenc Radoš jer bez njih ništa ne bi bilo isto! Čini mi se da sam imala neverovatnu sreću da sasvim slučajno upoznam većinu njih, a opet sve se polako uklapalo kao dobro isplanirana slagalica i godine učenja muzike su me formirale ne samo kao muzičara, nego i kao osobu! Danas kada posle neke pauze sednem da vežbam, osećam kako mi se mozak i telo bude, kako se otvaraju neki usnuli ćoškovi koji su aktivni samo kada je i fizički kontakt sa muzikom tu! Ta fina pedagoška slagalica od ranog detinjstva do kraja Konzervatorijuma u Parizu mi je dala kvalitetnu bazu i dozu sigurnosti, sa mogućnošću preispitivanja. Zato sam mogla na kraju studija u Parizu hrabro da uđem u laboratoriju za rušenje i ponovno sagledavanje svega već naučenog uz Ferenca Radoša, legendu mađarske škole. Uz mnogo trnja, tokom desetak godina provela sam uz njega neke od najboljih dana u životu.

Veliku pažnju javnosti izazivali su vaši nastupi sa sestrom Sanjom, kakva je vaša saradnja?

Kao i mnogo stvari u životu i ova se desila slučajno. Ili je možda bila neminovna, ali je mi nismo predvidele! Razlika između nas dve od 12 godina učinila je da se svaka posveti svom obrazovanju odvojeno. Zajednički su nam bili profesori – Zlata Maleš i Žak Ruvije, jer sam ja kao starija bila zadovoljna mojim iskustvima. Kasnije, Sanja je krenula drugim putem radeći sa isključivo ruskim pedagozima (Sac, Virsaladaze, Aleksejev), a ja sam se okrenula Mađarskoj. Naša posebnost je samo dodavala kvalitet zajedničkom diskursu, a naš porodični odnos se vremenom uobličio u našu veliku snagu. Istražujemo ogroman repertoar za ovaj ansambl sa dve glave (četiri ruke na jednom klaviru i dva klavira) i nastojimo da zadržimo svežinu i želju za muzičkim dijalogom. To je već veliki projekat sam po sebi!

Vaš suprug Mihajlo Zurković, pijanista i vi ste zajedno organizovali Somborske muzičke svečanosti, šta vam znači ova manifestacija?

SOMUS je njegova „beba”! Festival sa dugom tradicijom koji je on ponovo oživeo pre gotovo deset godina, a ja sam se priključila na pola puta sa mojim iskustvima, prijateljima muzičarima, idejama. Mislim da je dobro da nas dvoje taj festival gledamo iz dve vizure – on iz lokalne, iz svog Sombora, a ja iz daljine. Sa iskustvom mnogih festivala u raznim zemljama, Sombor mi se čini kao idealno mesto za stvaranje posebnog muzičkog momenta koji publika čeka svake godine u aprilu. Zahvaljujući dobrim SOMUS iskustvima, osnovali smo i seriju koncerata na otvorenom za početak leta i na Dan muzike 21. juna „Koncert u žitu”, a i nas dvoje smo nekoliko puta svirali zajedno.

Kako biste voleli da vodite dalje svoju karijeru kada prođe pandemija?

Volela bih da se koncerti ponovo organizuju, jer nema nikakve logike da rade tržni centri ili bazeni, da ne pričam o kladionicama i teretanama, a da sale, pozorišta i bioskopi ostaju zatvoreni, kao što je trenutno u Srbiji. Život bez živog kulturnog sadržaja je isprazno preživljavanje. U sledećoj sezoni predviđeno je nekoliko novih i nekoliko starih projekata. Sanja i ja želimo da obeležimo stogodišnjicu rođenja britanskog kompozitora Malkoma Arnolda sa njegovim koncertom za klavir četvoručno i gudački orkestar koji je već planiran u Francuskoj, a volele bismo da ga izvedemo i sa našim ansamblom „Muzikon”. Snimićemo i disk posvećen američkoj muzici za dva klavira od Geršvina do Džona Adamsa i nastojaćemo da razvijemo učestaliju saradnju sa našim kompozitorima, recimo sa mladim Jugom K. Markovićem. Nadam se i da ćemo u Beogradu uspeti da ostvarimo originalan projekat za pet pijanista i orkestar i da oko Nove godine pozdravimo Betovena, čija je godišnjica potpuno zasenjena neočekivanom novom stvarnošću.

Promene su neminovne

Stvari će morati neminovno da se menjaju. Koncerti više nisu samo niz nekih dela, već se razmišlja o konceptu, o ideji, ne svira se samo u velikim dvoranama, već se najrazličitija mesta pretvaraju u podijum. Čak i društvene mreže imaju novu ulogu promocije i difuzije. Mladi muzičari su mnogo aktivniji nego ranije i nalaze se u ulozi idejnog tvorca projekta. U tom smislu moji saveti mladima su – biti muzičar ne znači samo vežbati satima, nego se obrazovati, stvoriti svoju kombinaciju interesovanja, strasti, ljubavi i biti društveno angažovan i svestan. Biti muzičar je investicija na duge staze, a trajanje zavisi upravo od onog šta vas „vozi”. To prenosim svojim učenicima i to sama praktikujem, a ponešto od toga želim da naučim i moju malu ćerku Miju, koja je moje ostrvo radosti i nežnosti u krajnje neizvesnom svetu u kom živimo.