Knez Mihailova bez turista

Vreo avgustovski dan i omorina. Malobrojni prolaznici u Knez Mihajlovoj ulici, izmučeni vrućinom, zastaju, okreću se i pogledom traže odakle dopire ta čarobna melodija. Na sredini najpoznatijeg beogradskog šetališta, u hladu, tri mladića i jedna devojka izvode muziku na svojim instrumentima. Kada su se začuli prvi akordi pesme „Pukni zoro”, čak i oni šetači koji su hodali brzo stali su i počeli da aplaudiraju.

– Pričuvajte mi torbe, samo dok dam deci neki dinar... Sviraju kao da su u nekoj velelepnoj koncertnoj dvorani, a ne na ulici – komentariše jedna sugrađanka, a zatim ubacuje novac u crnu kutiju iza koje stoje mladi muzičari.

I, zaista, svaki ton koji su ispleli njihovi vešti prsti ispratio je zasluženi aplauz. Nekoliko koraka dalje od mesta na kojem je muzika milovala uši naši reporteri „ulovili su” umetnika u trenutku dok je stvarao.

Seda brada, na glavi šešir, pogled zakovan za papir. Sa njegove desne strane poređani portreti i okačen natpis – „portret 10 evra – 20 minuta”, a naspram njega prazna stolica. Prolaznici zastaju, pokušavajući pogledom da otkriju šta slika. On ne mari niti podiže glavu, već uživa u momentu inspiracije.

Prekoputa umetnika – bašte kafića. Krcate, za razliku od ulice koja da može da progovori rekla bi da joj fali gužva, a posebno strani turisti od kojih u ovo doba godine ne može da se prođe Knezom.

– Čudna je ova ulica bez turista. Navikao sam da ih viđam kako šetaju, „naoružani” aparatima, kamerama, selfi štapovima... Nisam ih video ovde, ne pamtim od kada – kaže jedan od prodavaca sladoleda.

Ipak, kako svedoči sladoledžija, sve i dalje izgleda kao da će se oni svakog trenutka pojaviti.

Čekaju ih i platna i crteži uredno poređani po žardinijerama ili naslonjeni na zid, a cene istaknute u evrima. Razni suveniri i rukotvorine sa potpisom Beograda i Srbije krase tezge, a kupaca ni za lek.

– Razbežao se narod. Neko se krije od vrućine, a neko od korone – priča jedan od uličnih prodavaca i duboko uzdiše.