Кнез Михаилова без туриста

Врео августовски дан и оморина. Малобројни пролазници у Кнез Михајловој улици, измучени врућином, застају, окрећу се и погледом траже одакле допире та чаробна мелодија. На средини најпознатијег београдског шеталишта, у хладу, три младића и једна девојка изводе музику на својим инструментима. Када су се зачули први акорди песме „Пукни зоро”, чак и они шетачи који су ходали брзо стали су и почели да аплаудирају.

– Причувајте ми торбе, само док дам деци неки динар... Свирају као да су у некој велелепној концертној дворани, а не на улици – коментарише једна суграђанка, а затим убацује новац у црну кутију иза које стоје млади музичари.

И, заиста, сваки тон који су исплели њихови вешти прсти испратио је заслужени аплауз. Неколико корака даље од места на којем је музика миловала уши наши репортери „уловили су” уметника у тренутку док је стварао.

Седа брада, на глави шешир, поглед закован за папир. Са његове десне стране поређани портрети и окачен натпис – „портрет 10 евра – 20 минута”, а наспрам њега празна столица. Пролазници застају, покушавајући погледом да открију шта слика. Он не мари нити подиже главу, већ ужива у моменту инспирације.

Прекопута уметника – баште кафића. Крцате, за разлику од улице која да може да проговори рекла би да јој фали гужва, а посебно страни туристи од којих у ово доба године не може да се прође Кнезом.

– Чудна је ова улица без туриста. Навикао сам да их виђам како шетају, „наоружани” апаратима, камерама, селфи штаповима... Нисам их видео овде, не памтим од када – каже један од продаваца сладоледа.

Ипак, како сведочи сладолеџија, све и даље изгледа као да ће се они сваког тренутка појавити.

Чекају их и платна и цртежи уредно поређани по жардинијерама или наслоњени на зид, а цене истакнуте у еврима. Разни сувенири и рукотворине са потписом Београда и Србије красе тезге, а купаца ни за лек.

– Разбежао се народ. Неко се крије од врућине, а неко од короне – прича један од уличних продаваца и дубоко уздише.