Графички листови Риста Антуновића

У Кући легата (Кнез Михаилова 46) до 27. маја траје изложба „Графички листови 1972–2022”, Риста Антуновића.

Ристо Антуновић (Берковићи, 1952) Академију ликовних уметности (одсек графике) завршио је 1978. у Сарајеву. Године 1980. завршио је постдипломске студије графике на Академији за ликовну уметност у Љубљани. У атељеу Cite Internationale des Artes у Паризу борави 1987. као стипендиста фонда „Моша Пијаде” из Београда. Члан је Савеза ликовних уметника Југославије од 1979, а од 1992. члан Удружења ликовних уметника Србије. Имао је више од четрдесет самосталних и учесник је око двеста педесет колективних изложби у земљи и иностранству. Добитник је више награда из области графике, цртежа и колажа. Живи и ради у Београду. На изложби је представљено око 140 радова у готово свим познатим графичким и цртачким техникама.

Речи самог уметника су да је циљ изложбе да се у галеријском простору сагледају нека, или преиспитају одређена ликовна решења из појединих периода, фаза или циклуса његовог ликовног стваралаштва. „Овде се можемо сусрести са изворном, мултиоригиналном и индустријском графиком. Код изворне графике заступљене су цртачке дисциплине оловка, угљен, креда, метално перо, креон... Код мултиоригиналне графике сусрећемо дубоку, високу, равну и пропусну штампу, а код индустријске – офсет штампу, ласер принт и дигитал принт”, пише Антуновић.

Ана Бодрожа истиче да Антуновић трага за огољеношћу полазног елемента, често дела неког предмета „какав је замајац точка-у Херцеговини би се рекло котач, дакле кружни облик у чијем је пресеку крстолики облик, што нас враћана вечну симболику небеског царства и живота и овоземаљског непрестаног кретања”.

Ивана Ђорђевић, историчар уметности, о стваралаштву уметника каже: „Иако веома варијететно, стваралаштво Риста Антуновића одликује континуитет. Без обзира на формат и технику уметник инсистира на симболичкој наративности, као и сталном рециклирању старих дела, чијим комбиновањем и прекрајањем настају нова, док савршенство изведбе за њега остаје императив. Стварање дела понекад је дуготрајан процес: изворни мотиви се дорађују, доцртавају, прелепљују, или само леже са стране, чекајући нов налет инспирације. Аутор је спреман да на њима интервенише све док не постигне жељени однос целине и детаља – савршени склад.”