Selo i banja na dnu jezera

Užice – Stare i odumiru sela u brdskim predelima, a jedno u užičkom kraju sasvim je nestalo. Duboko pod vodom jezera za vodosnabdevanje. Na njegovom dnu odavno su ostaci kuća, uske pruge, „ćirine” stanice, seoske škole, doma kulture... Pa i lekovite banje po kojoj je selo nazvano.

To su Vrutci, postojbina „Rujanskog četvorojevanđelja”, prve knjige štampane na našem tlu. Trajali su Vrutci kraj reke Đetinje stolećima, a nestali pod njenom vodom s kraja prošlog veka. Osamdesetih je ovde betonskom branom visokom 77 metara reka pregrađena i nastala je vodoakumulacija „Vrutci” za snabdevanje Užica. Porodice iz sela su iseljene, većina ih se u ovaj grad naselila.

Na zaboravljeno selo s banjom u ovo doba još samo podsećaju pojedini zapisi i publikacije. Jedna takva, o obnovljenom manastiru Rujno na uzvišenju pored jezera, govori o vrednoj istoriji prve štamparije na prostoru Srbije i o selu Vrutci.

Nalazio se tu u 16. veku nekadašnji manastir Rujno, u kome je, dok su Turci zulum činili, preduzimljivi monah Teodosije 1537. u tajnosti uspeo rezbarenjem slova u drvetu da odštampa više primeraka „Rujanskog četvorojevanđelja”. Kad su Turci otkrili štampariju odmah su je uništili, a manastir Rujno porušili. Ovaj hram, pisao je kasnije Vuk Karadžić, bio je znamenit i posebne lepote, sa stubovima od finog crvenog mermera.

Zatim su u selu Vrutci vekovima propadali ostaci manastirskih zidina. O tome je još krajem 19. veka pisao Milan Đ. Milićević: „Kad se idući od Mokre Gore putuje kroz knežinu Rujno ka Užicu, pa se prođe selo Bioska, onda levo ostaje planina Ponikve, a desno selo Vrutci gde izvore topla voda. Kod tog izvora razvale su od starog manastira Rujna i od drugih zgrada, a unaokolo ima mnogo grobnih kamenova...”

I Feliks Kanic u svojim putopisima pominje „toplu banju Vrutci”, dok Sreta Popović 1903. piše da tu izvire „topla sumporovita voda koju zarad lečenja rado pohode s proleća užički meštani i seljani iz okoline”.

Selo Vrutci tako je trajalo i tokom 20. veka, razvijalo se prvih posleratnih decenija, stanica postalo na „ćirinoj” pruzi. A onda su, kad je „ćira” otišao u istoriju a razvoj ovog sela stao, oživeli planovi kako da Užice dobije dovoljno vode za piće, te otpočeli veliki radovi. Selo s banjom je zarad te potrebe žrtvovano.

„Ilustrovana Politika” je tih osamdesetih pisala da je „jezero potopilo ne samo uvalu, gde se smatra da je bio manastir Rujno, nego i železničku stanicu, dom kulture i školu”. Citira se izjava stručnjaka Angeline Stanimirović iz užičkog muzeja da su pre potapanja doline pomoću sondi ispitivali teren u Vrutcima: „Naišli smo i na temelje nekih građevina, ali na osnovu gradnje i materijala zaključili da tu nije bio manastir Rujno. Manastir je bio u Vrutcima, to je sigurno, ali na kom tačno mestu, još se ne zna”, izjavila je ona.

Nakon nekoliko godina zahtevne gradnje, 1986. završena je vodoakumulacija „Vrutci”. Prostrano jezero stvorila je pregrađena Đetinja uzvodno od ogromne brane. Time je Užice rešilo problem snabdevanja kvalitetnom vodom, kao i zaštitu grada od poplava. A selo Vrutci otišlo pod vodu.

Ipak, nakon bezmalo pola milenijuma od štampanja „Rujanskog četvorojevanđelja” sećanje na nekadašnji manastir Rujno pretvoreno je u veliko delo – pored jezera Vrutci, naporima SPC i uz priloge vernika, gradnjom započetom 2005. podignut je novi, prelep manastir Rujno. Sa crkvenim hramom, konakom, monaškom kućom, zvonikom, spomenikom prvom štamparu Teodosiju... Bogougodan poduhvat dugoj istoriji u čast.

Tako je vaskrsao hram prve knjige, sred uzvišenja sa koga se širi pogled po jezeru. Na čijem dnu je ostalo nekadašnje selo.