Село и бања на дну језера

Ужице – Старе и одумиру села у брдским пределима, а једно у ужичком крају сасвим је нестало. Дубоко под водом језера за водоснабдевање. На његовом дну одавно су остаци кућа, уске пруге, „ћирине” станице, сеоске школе, дома културе... Па и лековите бање по којој је село названо.

То су Врутци, постојбина „Рујанског четворојеванђеља”, прве књиге штампане на нашем тлу. Трајали су Врутци крај реке Ђетиње столећима, а нестали под њеном водом с краја прошлог века. Осамдесетих је овде бетонском браном високом 77 метара река преграђена и настала је водоакумулација „Врутци” за снабдевање Ужица. Породице из села су исељене, већина их се у овај град населила.

На заборављено село с бањом у ово доба још само подсећају поједини записи и публикације. Једна таква, о обновљеном манастиру Рујно на узвишењу поред језера, говори о вредној историји прве штампарије на простору Србије и о селу Врутци.

Налазио се ту у 16. веку некадашњи манастир Рујно, у коме је, док су Турци зулум чинили, предузимљиви монах Теодосије 1537. у тајности успео резбарењем слова у дрвету да одштампа више примерака „Рујанског четворојеванђеља”. Кад су Турци открили штампарију одмах су је уништили, а манастир Рујно порушили. Овај храм, писао је касније Вук Караџић, био је знаменит и посебне лепоте, са стубовима од финог црвеног мермера.

Затим су у селу Врутци вековима пропадали остаци манастирских зидина. О томе је још крајем 19. века писао Милан Ђ. Милићевић: „Кад се идући од Мокре Горе путује кроз кнежину Рујно ка Ужицу, па се прође село Биоска, онда лево остаје планина Поникве, а десно село Врутци где изворе топла вода. Код тог извора развале су од старог манастира Рујна и од других зграда, а унаоколо има много гробних каменова...”

И Феликс Каниц у својим путописима помиње „топлу бању Врутци”, док Срета Поповић 1903. пише да ту извире „топла сумпоровита вода коју зарад лечења радо походе с пролећа ужички мештани и сељани из околине”.

Село Врутци тако је трајало и током 20. века, развијало се првих послератних деценија, станица постало на „ћириној” прузи. А онда су, кад је „ћира” отишао у историју а развој овог села стао, оживели планови како да Ужице добије довољно воде за пиће, те отпочели велики радови. Село с бањом је зарад те потребе жртвовано.

„Илустрована Политика” је тих осамдесетих писала да је „језеро потопило не само увалу, где се сматра да је био манастир Рујно, него и железничку станицу, дом културе и школу”. Цитира се изјава стручњака Ангелине Станимировић из ужичког музеја да су пре потапања долине помоћу сонди испитивали терен у Врутцима: „Наишли смо и на темеље неких грађевина, али на основу градње и материјала закључили да ту није био манастир Рујно. Манастир је био у Врутцима, то је сигурно, али на ком тачно месту, још се не зна”, изјавила је она.

Након неколико година захтевне градње, 1986. завршена је водоакумулација „Врутци”. Пространо језеро створила је преграђена Ђетиња узводно од огромне бране. Тиме је Ужице решило проблем снабдевања квалитетном водом, као и заштиту града од поплава. А село Врутци отишло под воду.

Ипак, након безмало пола миленијума од штампања „Рујанског четворојеванђеља” сећање на некадашњи манастир Рујно претворено је у велико дело – поред језера Врутци, напорима СПЦ и уз прилоге верника, градњом започетом 2005. подигнут је нови, прелеп манастир Рујно. Са црквеним храмом, конаком, монашком кућом, звоником, спомеником првом штампару Теодосију... Богоугодан подухват дугој историји у част.

Тако је васкрсао храм прве књиге, сред узвишења са кога се шири поглед по језеру. На чијем дну је остало некадашње село.