Zašto se planinari gube

Svedoci smo da se poslednjih nedelja sve češće oglašava Gorska služba spasavanja Srbije sa saopštenjem da se neko od planinara negde na našim planinama izgubio. Činjenica je da je toga bilo i ranijih godina ali je sada zbog poznatih razloga u Srbiji taj broj bar tri puta veći. Gubili su se naši planinari i u inostranstvu mada se o tome malo zna osim u krugu njihovih porodica. Cene spasavanja i potrage u inostranstvu astronomski su visoke – od 4.000 do 7.000 evra. Kod nas je to naravno besplatno.

Prema mom saznanju, u Srbiji se najčešće povređuju i gube na planini ljudi mlađih i srednjih godina željni adrenalinske avanture, duboko ubeđeni da sve znaju, da njima ništa ne može da se desi i da im ne treba ni planinarski vodič, ni instruktor, ni obuka, jedino što im treba je staza ucrtana na mobilnom telefonu. Ne treba spominjati da mnogi krenu bez adekvatne opreme. Spasavani su ljudi koji su pošli u sandalama (čak i u japankama) ili devojke u obući koja ore pristaje času baleta.

Nažalost, mnogima od njih nije palo na pamet da završe bar početničku planinarsku obuku u bilo kom većem planinarskom društvu iako je, pretpostavljam, većina njih naučila da pliva ili skija na stručnim kursevima.
Planinarski savez Srbije u sklopu svojih aktivnosti znatan trud ulaže u edukovanje svojih vodiča, a u okviru toga i planinara.

Naši vodiči nakon određenog školovanja dobijaju odgovarajuću licencu za vođenje sa strogo definisanim kompentencijama. Ona je priznata od Međunarodne planinarke asocijacije UIAA, pod čijim je patronatom 90 odsto svetske planinarske zajednice.

Istina za volju, gube se i vodiči sa svojim grupama, jer ipak ni oni ne stanuju na planini, ali su obučeni da u takvoj situaciji kontrolišu i sebe i grupu, da suzbiju paniku i da na najbolji mogući način manje-više uspešno reše nastali problem

Vodič se ne postaje lako. Pored godina iskustva, u centrima za obuku Planinarskog saveza Srbije moraju da provedu više nedelja i da polože vrlo zahtevne ispite. Planina, ma kako da deluje pitoma, u određenom trenutku može da bude i veoma opasna. Naročito noću kada svaki razmak između drveća izgleda kao staza, a penjanje se može završiti pred liticom visokom nekoliko desetina metara. Pokrivenost signala mobilne telefonije nije svuda ista, pogotovo ne u gustoj šumi. Dvoje-troje neiskusnih planinara ne čine grupu. Grupu čini onaj broj planinara koji mogu da nose nekog ako se povredi. Sve su to neke od objektivnih i subjektivnih opasnosti sa kojima u planini mogu da se suoče neiskusan ljudi.

Prema dosadašnjem iskustvu može se zaključiti da se planinari gube zbog toga što nemaju dovoljno iskustva, što nemaju završenu osnovnu planinarsku obuku, što potcenjuju planinu, što ne pridaju značaj pripremi i planiranju svoje avanture, što su neadekvatno obuveni i obučeni, što su vođeni nerealnim ambicijama ka teško dostižnim ciljevima, što ne prete dovoljno pažljivo lokalnu meteorološku prognozu pa sve do toga da se ne povinuju krajnje trivijalnom razmišljanju da je bolje provesti noć u planini nego tumarati po njoj na nepoznatom i opasnom terenu, i još mnogo toga što se može izbeći jedino pohađanjem planinarskih obuka i tečajeva.

Radmilo Marić,
planinarski vodič