Зашто се планинари губе

Сведоци смо да се последњих недеља све чешће оглашава Горска служба спасавања Србије са саопштењем да се неко од планинара негде на нашим планинама изгубио. Чињеница је да је тога било и ранијих година али је сада због познатих разлога у Србији тај број бар три пута већи. Губили су се наши планинари и у иностранству мада се о томе мало зна осим у кругу њихових породица. Цене спасавања и потраге у иностранству астрономски су високе – од 4.000 до 7.000 евра. Код нас је то наравно бесплатно.

Према мом сазнању, у Србији се најчешће повређују и губе на планини људи млађих и средњих година жељни адреналинске авантуре, дубоко убеђени да све знају, да њима ништа не може да се деси и да им не треба ни планинарски водич, ни инструктор, ни обука, једино што им треба је стаза уцртана на мобилном телефону. Не треба спомињати да многи крену без адекватне опреме. Спасавани су људи који су пошли у сандалама (чак и у јапанкама) или девојке у обући која оре пристаје часу балета.

Нажалост, многима од њих није пало на памет да заврше бар почетничку планинарску обуку у било ком већем планинарском друштву иако је, претпостављам, већина њих научила да плива или скија на стручним курсевима.
Планинарски савез Србије у склопу својих активности знатан труд улаже у едуковање својих водича, а у оквиру тога и планинара.

Наши водичи након одређеног школовања добијају одговарајућу лиценцу за вођење са строго дефинисаним компентенцијама. Она је призната од Међународне планинарке асоцијације УИАА, под чијим је патронатом 90 одсто светске планинарске заједнице.

Истина за вољу, губе се и водичи са својим групама, јер ипак ни они не станују на планини, али су обучени да у таквој ситуацији контролишу и себе и групу, да сузбију панику и да на најбољи могући начин мање-више успешно реше настали проблем

Водич се не постаје лако. Поред година искуства, у центрима за обуку Планинарског савеза Србије морају да проведу више недеља и да положе врло захтевне испите. Планина, ма како да делује питома, у одређеном тренутку може да буде и веома опасна. Нарочито ноћу када сваки размак између дрвећа изгледа као стаза, а пењање се може завршити пред литицом високом неколико десетина метара. Покривеност сигнала мобилне телефоније није свуда иста, поготово не у густој шуми. Двоје-троје неискусних планинара не чине групу. Групу чини онај број планинара који могу да носе неког ако се повреди. Све су то неке од објективних и субјективних опасности са којима у планини могу да се суоче неискусан људи.

Према досадашњем искуству може се закључити да се планинари губе због тога што немају довољно искуства, што немају завршену основну планинарску обуку, што потцењују планину, што не придају значај припреми и планирању своје авантуре, што су неадекватно обувени и обучени, што су вођени нереалним амбицијама ка тешко достижним циљевима, што не прете довољно пажљиво локалну метеоролошку прогнозу па све до тога да се не повинују крајње тривијалном размишљању да је боље провести ноћ у планини него тумарати по њој на непознатом и опасном терену, и још много тога што се може избећи једино похађањем планинарских обука и течајева.

Радмило Марић,
планинарски водич