Rane poznatih

Jovan Ćirilov objavio je knjigu „Majke poznatih”.  Davno sam pročitao roman ovogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade Petera Handkea „Užas praznine”, gde se bavi sudbinom svoje majke, a u njemu i sledeće redove: „Neposredno pred porođaj udala se moja majka za jednog podoficira nemačkog Vermahta, čoveka koji  je već dugo obožavao i kome, uz to, nije smetalo što je od drugog dobila dete. ’Ona ili nijedna’.... Bio joj je odvratan, ali pobedilo je osećanje dužnosti ( detetu je valjalo naći oca)...” To me je asociralo na zapis Enesa Čengića o Krleži: „Miroslav, rođen je... kao vanbračno dijete, koga je po rođenju, na nagovor tamošnjeg župnika priznao jedan učitelj”. Problem svog porekla Krleža je razradio u romanu „Povratak Filipa Latinovića”.

Ili pak, da spomenem knjigu Živojina Pavlovića „Belina sutra”: „Makavejev, 28. IV 1982.  Nisam imao ni oca ni brata... Sećajući se tog doživljaja, kasnije, jednom prilikom, obratio sam se Raši Popovu, Makovom drugu iz rane mladosti, da mi kaže štogod o njegovim roditeljima. Raša mi je saopštio da Dušan Makavejev nije Dušan Makavejev, da Sergej Makavejev, sin ruskog emigranta jevrejskog porekla, nije Makov otac, već očuh; da je Mak, u stvari, vanbračno dete jednog naučnika. Mak mi je danas sam pomenuo svog očuha. Taj čovek mu je obezbedio prezime i legalnost. Dok god se Sergej Makavejev nalazio u Jugoslaviji, to jest, u Novom Sadu, Dušan ga nije video. Za njega je tek čuo u svojoj 21. godini – tada je i saznao da nije Makavejev. Mati mu je ispričala da dotični Rus bio građevinski inženjer, jedan vrlo mio čovek... Da li je on u tu ženu bio zaljubljen? To se ne zna. Ali je pristao da se njome oženi, iako nisu docnije živeli kao muž i žena. Tako je Dušan dobio rusko prezime... Priča o Vilhelmu Rajhu još je zanimljivija... Ne znajući za događaj iz Rajhove mladosti, Makavejev intuitivno naslućuje da je strahovita silina  kojom Vilhelm Rajh ispituje oba polja – polja revolucije i polja seksa – zasnovana na nekoj tajni... Tako je Makavejev ovom prilikom meni objasnio kako je čudnim putem došao do osnovnog nemira tog čoveka što su ga čitav život vodili ka nemogućim pretpostavkama i teorijama, konačno i ka paranoidnom bezumlju...”

Da ne otvaramo poglavlje o Ivi Andriću, kome sam „posvetio” dobar deo života, i svoja saznanja objavio u autorskom izdanju pod naslovom „Andrićev tajanstveni svet  O Ivi Andriću se priča  Moja ljubav je velika kao široki svet”.

Čudni su izvori i tokovi umetničkog (prevashodno) i naučnog stvaranja, ali i sudbine poznatih stvaralaca, koji izgleda jedini imaju hrabrosti i dara, ili pak ih na to primorava nemir, da svoje „rane” saopšte. A posle njih ima pojedinaca, koji istražuju njihovo delo i život. I „obelodanjuju” njihove tajne!

Jovan Rukavina,
Šabac