Ране познатих

Јован Ћирилов објавио је књигу „Мајке познатих”.  Давно сам прочитао роман овогодишњег добитника Нобелове награде Петера Хандкеа „Ужас празнине”, где се бави судбином своје мајке, а у њему и следеће редове: „Непосредно пред порођај удала се моја мајка за једног подофицира немачког Вермахта, човека који  је већ дуго обожавао и коме, уз то, није сметало што је од другог добила дете. ’Она или ниједна’.... Био јој је одвратан, али победило је осећање дужности ( детету је ваљало наћи оца)...” То ме је асоцирало на запис Енеса Ченгића о Крлежи: „Мирослав, рођен је... као ванбрачно дијете, кога је по рођењу, на наговор тамошњег жупника признао један учитељ”. Проблем свог порекла Крлежа је разрадио у роману „Повратак Филипа Латиновића”.

Или пак, да споменем књигу Живојина Павловића „Белина сутра”: „Макавејев, 28. IV 1982.  Нисам имао ни оца ни брата... Сећајући се тог доживљаја, касније, једном приликом, обратио сам се Раши Попову, Маковом другу из ране младости, да ми каже штогод о његовим родитељима. Раша ми је саопштио да Душан Макавејев није Душан Макавејев, да Сергеј Макавејев, син руског емигранта јеврејског порекла, није Маков отац, већ очух; да је Мак, у ствари, ванбрачно дете једног научника. Мак ми је данас сам поменуо свог очуха. Тај човек му је обезбедио презиме и легалност. Док год се Сергеј Макавејев налазио у Југославији, то јест, у Новом Саду, Душан га није видео. За њега је тек чуо у својој 21. години – тада је и сазнао да није Макавејев. Мати му је испричала да дотични Рус био грађевински инжењер, један врло мио човек... Да ли је он у ту жену био заљубљен? То се не зна. Али је пристао да се њоме ожени, иако нису доцније живели као муж и жена. Тако је Душан добио руско презиме... Прича о Вилхелму Рајху још је занимљивија... Не знајући за догађај из Рајхове младости, Макавејев интуитивно наслућује да је страховита силина  којом Вилхелм Рајх испитује оба поља – поља револуције и поља секса – заснована на некој тајни... Тако је Макавејев овом приликом мени објаснио како је чудним путем дошао до основног немира тог човека што су га читав живот водили ка немогућим претпоставкама и теоријама, коначно и ка параноидном безумљу...”

Да не отварамо поглавље о Иви Андрићу, коме сам „посветио” добар део живота, и своја сазнања објавио у ауторском издању под насловом „Андрићев тајанствени свет  О Иви Андрићу се прича  Моја љубав је велика као широки свет”.

Чудни су извори и токови уметничког (превасходно) и научног стварања, али и судбине познатих стваралаца, који изгледа једини имају храбрости и дара, или пак их на то приморава немир, да своје „ране” саопште. А после њих има појединаца, који истражују њихово дело и живот. И „обелодањују” њихове тајне!

Јован Рукавина,
Шабац