Samoupravljanje opljačkanom imovinom

Kragujevac – Posle poništene privatizacije 2004. godine, Industrija metala – Batočinaprepuštena je lokalnim trgovcima starim gvožđem i sudskim izvršiteljima koji su imovinu preduzeća prodavali kako bi namirili potraživanja zaposlenih. Tri hale, ukupne površine oko 6.000 metara kvadratnih, danas su potpuno prazne, a u vreme privatizacije 2003. u fabrici je radila 141 mašina. Od 360 radnika, koliko je preduzeće brojalo pre pet godina, danas je formalno zaposleno samo pedesetak Batočinaca.

Videći da za imovinu preduzeća i njihovu sudbinu niko ne mari, oni su 19. juna 2008. godine osnovali svoje organe upravljanja, pa IMB-om sada rukovodi „radnička klasa“, odnosnoupravni odbor i skupština koju su formirali sami zaposleni. Ubuduće će se, kako kažu, oni brinuti o „društvenoj svojini“, kategoriji kojuUstav Srbije, inače, ne poznaje. Prema rečima predstavnika „samoupravnih organa“, u Batočini je „na delu nova revolucija proletarijata“.

 – Sve je opljačkano. Od svih mašina i alata u fabrici su ostala samo dva-tri krša i jedan džoger koji nisu ni za staro gvožđe. Ko je krao mašine, ja ne znam, ali je sve odneto naočigled policije. Ako ona nije zadužena da štiti državnu imovinu, pitam se ko to treba da radi. Istovremeno, sud je na licitacijama budzašto prodavao skupocene mašine kako bi se izmirila potraživanja onima koji su napustili fabriku – kaže nam Radomir Krstić, još uvek formalno radnik IMB.

Prema rečima bivšeg direktora Dragana Todorovića, IMB je posle poništene privatizacije praktično ostala bez titulara svojine. Zakon koji je regulisao tu oblast donet je kasnije, pa je firma, smatra Todorović, završila „u pravnom vakuumu“.

– Nakon poništene privatizacije za milionsku imovinu firme više niko nije brinuo. Hale su detaljno očerupane, a državni i lokalni organi, iako su znali šta se dešava, ništa nisu hteli da preuzmu – kaže Todorović za naš list.

Prema njegovim rečima, u Srbiji je ista sudbina zadesila oko 350 preduzeća, koja su posle poništenja privatizacije ostala „ni na nebu ni na zemlji“.

Batočinska IMB se nalazi pred likvidacijom, a jedini cilj radnika je, kako kažu, da se „nekako dokopaju biroa rada i otpremnina“, koje im u vreme privatizacije nisu sledovale.

Ova firma je svojevremeno bila okosnica proizvodnje u kragujevačkoj „Zastavi“ i važan kooperantFabrike automobila, kamiona i specijalnih vozila u Somboru. Proizvodila je više od 300 delova za ova preduzeća, beogradskoj IMT je isporučivala kabine za traktore, a deo proizvoda je plasirala i na tržište Francuske. Kad je privatizacija poništena, iz fabrike je sve izneto a na tržištu starog gvožđa skupocene mašine su prodavane po šest dinara za kilogram.