Pred vratima Evrope

Iako je Republika Irska referendumom odbila njegovu ratifikaciju, Evropska unija još ne prihvata da je Lisabonski sporazum propao. Brisel tvrdi da priznaje irske glasove, ali hoće dodatno da ih analizira. Sporazum može da se primeni tek posle ratifikacije u svih 27 zemalja EU, ali Brisel još ne beleži irski glas protivljenja kao konačan. Traži nastavak ratifikacije i detaljne razloge irskog „ne”.

Evropska politička elita uverava građane da su u Irskoj iz neznanja odbili ovaj veoma povoljan ugovor i da im treba dati četiri meseca da razmisle o predlozima za izlazak iz krize u koju su doveli sebe i Uniju. Irski premijer o tome treba da izvesti EU i lidere preostalih 26 država članica na idućem evropskom samitu 15. oktobra. Nigde ne piše, ali tako se čini, da se od Iraca očekuje da nađu neko rešenje kako bi prihvatili Sporazum.

Briselska administracija pokušava da upravlja krizom i ipak spase „Lisabon” i sopstvenu političku reputaciju, ali okolnosti joj nikako ne idu naruku. U Češkoj ne može biti završen proces ratifikacije bez pozitivnog mišljenja tamošnjeg Ustavnog suda. Pometnju je proširio češki premijer Mirek Topolanek izjavom da se ne bi kladio na svoju zemlju da će reći „da” Sporazumu.

Najzad, ratifikacija u Velikoj Britaniji nije još okončana. Njihov njihov premijer Gordon Braun rekao je da mora sačekati odluku Vrhovnog suda u Londonu.

Francuski predsednik Nikola Sarkozi zaključio je da će biti veoma teško ako umesto samo jednog, irskog problema budu postojali drugi ili treći problem. Uz nemačku kancelarku Angelu Merkel on je čvrst zagovornik teze da je Lisabonski sporazum još živ. Francuska će predsedavati Unijom narednih šest meseci i Pariz će insistirati na preostalim ratifikacijama.

Ako je Brisel u pravu kada tvrdi da Irci nisu znali šta odbijaju, onda će njegove diplomate teško opravdati vlastitu krivicu za njihovu neukost. Sada veruju da greška može da se popravi. Narodima na Balkanu poslali su umirujuće izjave i obećali da proces proširenja koji je regulisan Sporazumom neće biti zaustavljen i da će se naći neko rešenje za problem „Lisabona”.

Međutim, ako nema Sporazuma nema ni proširenja EU na zapadni Balkan, zapretili su Merkelova i Sarkozi.

Nisu oni izrekli ovo sa govornice Saveta zbog svojih građana koji i ne haju mnogo za proširenje na Balkan. Još manje da bi obeshrabrili vlade malih država koje teže ispunjenju uslova za prijem u zajednicu. Uostalom, oni su načelno pozdravili ideju proširenja. Ali bez obzira na dobre namere, ono je sada nepredvidivo. Kao i naredni potezi EU u vezi sa gorućim „lisabonskim pitanjem”.

Svojim građanima Brisel poručuje da se većina životnih problema u EU mogu rešiti samo uz pomoć Lisabonskog sporazuma i jedinstvene spoljne i unutrašnje politike. Dok nezadovoljstvo građana zbog visokih cena goriva i hrane raste, predsednik Komisije Huan Manuel Barozo obećava efikasne ekonomske mere i pomoć za ribarstvo koje je ozbiljno ugroženo.

Kriza je došla u nezgodnom trenutku, uoči pregovora u Sibiru o strateškom partnerstvu EU i Rusije. Brisel je mesecima odlagao razgovore sa Moskvom, jer su Poljska i Litvanija donedavno bile protiv. Odbijanje Iraca svakako nije učvrstilo pregovaračku poziciju Brisela.

Nije čudno što su Brisel i moćne evropske prestonice uznemireni zbog činjenice da ne postoji konsenzus oko prihvatanja Sporazuma. Ugovor nije pravljen da bi zadovoljio male ambicije, nego da bi stvorio uslove za jačanje centralizovane moći briselske administracije i omogućio da se odluke donose dvotrećinskom većinom umesto konsenzusom. Prosto rečeno, da ne moraju sa svakom odlukom da se slože, na primer, i Malta i Kipar. Cilj je efikasno delovanje EU u globalnim izazovima. Od pitanja raspodele energije do delovanja na klimatske promene. Od Kosova do Avganistana.