Пред вратима Европе

Иако је Република Ирска референдумом одбила његову ратификацију, Европска унија још не прихвата да је Лисабонски споразум пропао. Брисел тврди да признаје ирске гласове, али хоће додатно да их анализира. Споразум може да се примени тек после ратификације у свих 27 земаља ЕУ, али Брисел још не бележи ирски глас противљења као коначан. Тражи наставак ратификације и детаљне разлоге ирског „не”.

Европска политичка елита уверава грађане да су у Ирској из незнања одбили овај веома повољан уговор и да им треба дати четири месеца да размисле о предлозима за излазак из кризе у коју су довели себе и Унију. Ирски премијер о томе треба да извести ЕУ и лидере преосталих 26 држава чланица на идућем европском самиту 15. октобра. Нигде не пише, али тако се чини, да се од Ираца очекује да нађу неко решење како би прихватили Споразум.

Бриселска администрација покушава да управља кризом и ипак спасе „Лисабон” и сопствену политичку репутацију, али околности јој никако не иду наруку. У Чешкој не може бити завршен процес ратификације без позитивног мишљења тамошњег Уставног суда. Пометњу је проширио чешки премијер Мирек Тополанек изјавом да се не би кладио на своју земљу да ће рећи „да” Споразуму.

Најзад, ратификација у Великој Британији није још окончана. Њихов њихов премијер Гордон Браун рекао је да мора сачекати одлуку Врховног суда у Лондону.

Француски председник Никола Саркози закључио је да ће бити веома тешко ако уместо само једног, ирског проблема буду постојали други или трећи проблем. Уз немачку канцеларку Ангелу Меркел он је чврст заговорник тезе да је Лисабонски споразум још жив. Француска ће председавати Унијом наредних шест месеци и Париз ће инсистирати на преосталим ратификацијама.

Ако је Брисел у праву када тврди да Ирци нису знали шта одбијају, онда ће његове дипломате тешко оправдати властиту кривицу за њихову неукост. Сада верују да грешка може да се поправи. Народима на Балкану послали су умирујуће изјаве и обећали да процес проширења који је регулисан Споразумом неће бити заустављен и да ће се наћи неко решење за проблем „Лисабона”.

Међутим, ако нема Споразума нема ни проширења ЕУ на западни Балкан, запретили су Меркелова и Саркози.

Нису они изрекли ово са говорнице Савета због својих грађана који и не хају много за проширење на Балкан. Још мање да би обесхрабрили владе малих држава које теже испуњењу услова за пријем у заједницу. Уосталом, они су начелно поздравили идеју проширења. Али без обзира на добре намере, оно је сада непредвидиво. Као и наредни потези ЕУ у вези са горућим „лисабонским питањем”.

Својим грађанима Брисел поручује да се већина животних проблема у ЕУ могу решити само уз помоћ Лисабонског споразума и јединствене спољне и унутрашње политике. Док незадовољство грађана због високих цена горива и хране расте, председник Комисије Хуан Мануел Барозо обећава ефикасне економске мере и помоћ за рибарство које је озбиљно угрожено.

Криза је дошла у незгодном тренутку, уочи преговора у Сибиру о стратешком партнерству ЕУ и Русије. Брисел је месецима одлагао разговоре са Москвом, јер су Пољска и Литванија донедавно биле против. Одбијање Ираца свакако није учврстило преговарачку позицију Брисела.

Није чудно што су Брисел и моћне европске престонице узнемирени због чињенице да не постоји консензус око прихватања Споразума. Уговор није прављен да би задовољио мале амбиције, него да би створио услове за јачање централизоване моћи бриселске администрације и омогућио да се одлуке доносе двотрећинском већином уместо консензусом. Просто речено, да не морају са сваком одлуком да се сложе, на пример, и Малта и Кипар. Циљ је ефикасно деловање ЕУ у глобалним изазовима. Од питања расподеле енергије до деловања на климатске промене. Од Косова до Авганистана.