Čiji je irski novac

Specijalno za „Politiku“ iz Dablina

U čemu je sličnost između Lisabonskog sporazuma i Džojsovog „Uliksa“? Ni u čemu, naravno, osim što su za njih svi čuli, ali ih je malo ko čitao. Prosečnom Ircu je tehnički jezik Sporazuma podjednako razumljiv kao i jezik avangardne književnosti – nimalo ili jedva. A kako glasati za nešto što ne razumeš? U takvoj situaciji sve zavisi od prevodioca. Narodu su u pomoć priskočili političari, jer oni – u Irskoj kao i svuda na svetu – uvek sve znaju da protumače.

Najveći zagovornik Sporazuma je bio irski establišment: vlada, udruženja poslodavaca i sindikata, sve parlamentarne stranke, uključujući i one u opoziciji. Izuzetak je samo Šin Fejn Džerija Adama, koji ionako jedva prebacuje cenzus. Prolisabonski lobi zajedno je „vukao“ čak 80 procenata biračkog tela.

Početkom godine sve je naizgled bilo na svom mestu – Sporazum je već bio potpisan, u Evropi je krenuo lanac ratifikacija, istraživanja javnog mnjenja u Irskoj pokazivala su veliku prednost „Lisabonaca“. Izgledalo je da će Irska – jedina od 27 zemalja čiji Ustav zahteva referendum a ne glasanje u parlamentu – ratifikovati Sporazum „iz prve“. A onda je iznenada došlo do promene.

U proteklih pola godine mediji kao da su se takmičili ko će objaviti goru vest. Tržište nekretnina je krenulo nizbrdo. Inflacija, nezaposlenost i bankarske kamate su rasle, zajedno s kreditnom zaduženošću građana. Do kraja godine najavljivan je najniži privredni rast u poslednjih 16 godina od svega 2,5 odsto. Dok mnoge druge, čak i veoma bogate zemlje, ovakva „hlađenja“ privrede doživljavaju kao regularnu smenu ekonomskih ciklusa, za Irce je ono predstavljalo podsećanje na loše vesti iz ne tako davne prošlosti.

U toj atmosferi protivnici Lisabona su istrčali na teren s igračem više – strahom od toga šta sve još može da se desi. Nova, do tada nepoznata asocijacija Libertas, koju je za potrebe kampanje „protiv“ stvorio irski milioner Deklan Ganli (zvani Oligarh jer je kapital stekao u Jeljcinovoj Rusiji) predstavljena je kao trust ekonomskih mozgova. Libertas je bazirao svoju kampanju protiv Lisabona na strahu od prelivanja recesije i promena poreskog sistema, u kojima bi Irska, koja ima nisku korporativnu taksu, mogla da je izgubi, a zajedno s njom i konkurentnost, pa bi se investitori okrenuli „jeftinijim“ delove Evrope.

Šin Fejn je bio najglasniji po pitanju gubitka stalnog mesta za irskog komesara. Druga njegova tema je bila irska neutralnost i militarizacija Evrope. Zanimljivo je da ovakav pacifistički stav potiče od partije koja je u prošlosti bila bliska sa organizacijama koje bi se teško mogle opisati kao miroljubive. Socijalisti su sa svoje strane isticali otuđenost evropske irske elite od običnog naroda. Da bi stvari bile zanimljivije, ovaj amalgam neoliberala, nacionalista i socijalista bio je potpomognut i paracrkvenim grupama koje su plašile svoje sledbenike da će Irska morati da legalizuje abortus, homoseksualne brakove i eutanaziju, i da će na kraju zajedno s Evropom otići do đavola.  

Uglavnom, većina je glasala – protiv. Statistički posmatrano, reč je uglavnom o manje obrazovanim i siromašnijim ljudima i ruralnom stanovništvu. „Za“ su bili bogatiji, obrazovaniji i stariji, mahom oni preko 50 godina.

Postoji još jedna tema koja je uticala na ishod glasanja, ali koja je bila malo pominjana tokom kampanje – imigracija. U poslednjih pet godina Irska je uvezla gotovo 10 procenata radne snage, uglavnom iz Istočne Evrope, a procene idu i do 300.000 gastarbajtera. U izbornim jedinicama u kojima živi više od 10 odsto stranaca, procenat glasova „ne“ naglo je rastao. 

Na kraju, nije bilo mnogo prostora za slavlje. Istog dana kada su saopšteni rezultati, iz Evrope se sručila lavina kritike i ne zna se da li je Ircima bilo neprijatnije da slušaju prebacivanja Sarkozija i Merkelove ili da primaju čestitke od Le Pena i Hajdera. Posebno ih pri tom nervira kada ih „veliki“ Evropljani optužuju za nezahvalnost i pri tom podsećaju na njihovu, irsku poslovicu da se „pojedeni krompir brzo zaboravi“.

Naravno, ostaje činjenica da je Irska tokom godina dobila preko 35 milijardi dolara iz razvojnih fondova EU (na svaki uloženi evro pet su dobili nazad). Ali evropski prijatelji pri tom zaboravljaju da okosnicu irskog privrednog čuda nisu činile donacije već direktne strane investicije, koje su godišnje znale da prebace pomenutih 35 milijardi i koje su najviše dolazile iz Amerike, a ne Evrope.

Kada kritikuju Irce zbog zatvaranja, onda zaboravljaju i to da je Irska bila jedna od samo tri evropske zemlje koja je širom otvorila vrata novim članicama EU iz Istočne Evrope i primila njihove radnike bez ikakvih ograničenja. Pri tom, u Irskoj nema međuetničkih tenzija koje inače hronično postoje u zemljama koje danas najglasnije kritikuju Irsku. 

Referendum je bio i prošao, plakati su sklonjeni i sad treba odlučiti šta dalje. Jedno je sigurno – sto hiljada ljudi (tolika je razlika između „za“ i „protiv“ glasova u Irskoj ) neće odlučiti budućnost za gotovo pola milijarde Evropljana.