Чији је ирски новац

Специјално за „Политику“ из Даблина

У чему је сличност између Лисабонског споразума и Џојсовог „Уликса“? Ни у чему, наравно, осим што су за њих сви чули, али их је мало ко читао. Просечном Ирцу је технички језик Споразума подједнако разумљив као и језик авангардне књижевности – нимало или једва. А како гласати за нешто што не разумеш? У таквој ситуацији све зависи од преводиоца. Народу су у помоћ прискочили политичари, јер они – у Ирској као и свуда на свету – увек све знају да протумаче.

Највећи заговорник Споразума је био ирски естаблишмент: влада, удружења послодаваца и синдиката, све парламентарне странке, укључујући и оне у опозицији. Изузетак је само Шин Фејн Џерија Адама, који ионако једва пребацује цензус. Пролисабонски лоби заједно је „вукао“ чак 80 процената бирачког тела.

Почетком године све је наизглед било на свом месту – Споразум је већ био потписан, у Европи је кренуо ланац ратификација, истраживања јавног мњења у Ирској показивала су велику предност „Лисабонаца“. Изгледало је да ће Ирска – једина од 27 земаља чији Устав захтева референдум а не гласање у парламенту – ратификовати Споразум „из прве“. А онда је изненада дошло до промене.

У протеклих пола године медији као да су се такмичили ко ће објавити гору вест. Тржиште некретнина је кренуло низбрдо. Инфлација, незапосленост и банкарске камате су расле, заједно с кредитном задуженошћу грађана. До краја године најављиван је најнижи привредни раст у последњих 16 година од свега 2,5 одсто. Док многе друге, чак и веома богате земље, оваква „хлађења“ привреде доживљавају као регуларну смену економских циклуса, за Ирце је оно представљало подсећање на лоше вести из не тако давне прошлости.

У тој атмосфери противници Лисабона су истрчали на терен с играчем више – страхом од тога шта све још може да се деси. Нова, до тада непозната асоцијација Либертас, коју је за потребе кампање „против“ створио ирски милионер Деклан Ганли (звани Олигарх јер је капитал стекао у Јељциновој Русији) представљена је као труст економских мозгова. Либертас је базирао своју кампању против Лисабона на страху од преливања рецесије и промена пореског система, у којима би Ирска, која има ниску корпоративну таксу, могла да је изгуби, а заједно с њом и конкурентност, па би се инвеститори окренули „јефтинијим“ делове Европе.

Шин Фејн је био најгласнији по питању губитка сталног места за ирског комесара. Друга његова тема је била ирска неутралност и милитаризација Европе. Занимљиво је да овакав пацифистички став потиче од партије која је у прошлости била блиска са организацијама које би се тешко могле описати као мирољубиве. Социјалисти су са своје стране истицали отуђеност европске ирске елите од обичног народа. Да би ствари биле занимљивије, овај амалгам неолиберала, националиста и социјалиста био је потпомогнут и парацрквеним групама које су плашиле своје следбенике да ће Ирска морати да легализује абортус, хомосексуалне бракове и еутаназију, и да ће на крају заједно с Европом отићи до ђавола.  

Углавном, већина је гласала – против. Статистички посматрано, реч је углавном о мање образованим и сиромашнијим људима и руралном становништву. „За“ су били богатији, образованији и старији, махом они преко 50 година.

Постоји још једна тема која је утицала на исход гласања, али која је била мало помињана током кампање – имиграција. У последњих пет година Ирска је увезла готово 10 процената радне снаге, углавном из Источне Европе, а процене иду и до 300.000 гастарбајтера. У изборним јединицама у којима живи више од 10 одсто странаца, проценат гласова „не“ нагло је растао. 

На крају, није било много простора за славље. Истог дана када су саопштени резултати, из Европе се сручила лавина критике и не зна се да ли је Ирцима било непријатније да слушају пребацивања Саркозија и Меркелове или да примају честитке од Ле Пена и Хајдера. Посебно их при том нервира када их „велики“ Европљани оптужују за незахвалност и при том подсећају на њихову, ирску пословицу да се „поједени кромпир брзо заборави“.

Наравно, остаје чињеница да је Ирска током година добила преко 35 милијарди долара из развојних фондова ЕУ (на сваки уложени евро пет су добили назад). Али европски пријатељи при том заборављају да окосницу ирског привредног чуда нису чиниле донације већ директне стране инвестиције, које су годишње знале да пребаце поменутих 35 милијарди и које су највише долазиле из Америке, а не Европе.

Када критикују Ирце због затварања, онда заборављају и то да је Ирска била једна од само три европске земље која је широм отворила врата новим чланицама ЕУ из Источне Европе и примила њихове раднике без икаквих ограничења. При том, у Ирској нема међуетничких тензија које иначе хронично постоје у земљама које данас најгласније критикују Ирску. 

Референдум је био и прошао, плакати су склоњени и сад треба одлучити шта даље. Једно је сигурно – сто хиљада људи (толика је разлика између „за“ и „против“ гласова у Ирској ) неће одлучити будућност за готово пола милијарде Европљана.