Nada i upornost najvažnije u borbi s kancerom

U Srbiji godišnje od raka dojke 1.600 žena nestane zauvek u tišini. Ja nisam. Još uvek sam ovde, glasnije nego ikad ranije govorim u ime svih onih koji to ne mogu. Susret s karcinomom dojke počeo je baš na moj rođendan 1. oktobra, pre 14 godina. Tada sam otkrivši promenu na dojci otpočela s promenom u sopstvenom životu. Na početku sam bila uplašena i sama kasnije samo sama. Tada je proradio inat onaj koji ti jedini ostane onda kad svi oko tebe govore drugačije. Tada sam otkrila novu sebe, borbenu, jaku ženu ženu koja ne odustaje lako. Na tom putu me je sačekalo nedovoljno informacija, svuda samo šturi statistički podaci o proseku preživljavanja. I to je bilo prvo što čujete. „Živećete deset godina ako sve teče kako valja”, „To je prosek”… govorio mi je neko kome je bio posao da pomogne da preživim ovu bolest. Ja ne pristajem da me stavljaju u okvire, da mi određuju limite, da budem prosek. Ne pristajem da tih deset godina očajna čekam trenutak kad ću postati tišina. Boriću se. Posle svih ovih godina, kad govorim o tome čujem kako je lako meni, jaka sam ja, ma sigurno je bila greška u dijagnozi, dešava se, kažu. Onaj ko je prošao ovaj put zna da nikako nije lako. Ulaziš u mrak u nepoznato i pratiš uputstva, uglavnom nepotpuna. Govore ti kada i gde da dođeš, ne objašnjavaju ti ništa jer nemaju vremena. Ne znaš šta dobijaš od terapija i zbog čega to toliko traje, ne znaš šta se menja i da li možeš da izdržiš promenu. Promenu u telu, u izgledu, u odnosu drugih prema tebi. Uglavnom ti nije jasno da li je nešto što ti se dešava sastavni deo lečenja ili neželjena reakcija. Ne znaš koliko si odmakla na tom putu, šta te čeka dalje, na šta imaš pravo. Ništa nisam znala, ali sam izdržala sve. Bilo je trenutaka kada sam padala, ali sam sama ustajala, jer podrške, nažalost, nema, ni od ljudi koji me okružuju ni od zdravstvenog sistema. Ljudi su uplašeni, sistem preopterećen. Nekada zastanem, pa isplačem sve jutarnje pozdrave s nepoznatom ćelavom ženom u ogledalu, izbegavanje pogleda ljudi na ulici, tišinu s druge strane slušalice, osećaj napuštenosti. U čitavoj toj situaciji jedino što ti ostaje i ne sme te napusti jeste nada i uporna i teška borba. Pomažući sebi trudila sam se da upamtim taj put kako bi pomogla onima koji nisu kadri za to. Trudila sam se da se informišem i učim o vrstama i podvrstama karcinoma, o nuspojavama, ishrani, vežbama, pravima koje imaju žene u drugim državama. Počinjem da upoznajem svoja prava i mogućnosti kako bi mogla dalje. Susrećem se s dobrim lekarima i zdravstvenim profesionalcima koji vole svoj posao, koji me poštuju jer sam glas onih koji ne mogu da govore, jer govorim hrabro, jer želim da se tamo gde se o meni odlučuje i pitam. Zaboravljam na sve one koji nisu dorasli pozivu i zakletvi. Tada shvatam da sama ne mogu mnogo, ali udružena postižem cilj. Tako nastaje i naše udruženje – Ženski centar „Milica”, čiji je cilj da utiče na promene koje mogu doneti bolje u slove za pacijentkinje obolele od raka dojke i ginekoloških karcinoma.

Već deset godina se trudimo da ukažemo na značaj prepoznavanja i lečenja ranog karcinoma dojke, jer je najvažnije ovu bolest prepoznati u ranoj fazi i pristupiti lečenju. Samo tada su šanse za izlečenjem značajno bolje. Tada ima nade za potpuno izlečenje, tada je sve drugačije. Ali mi ne zaboravljamo ni one koje nisu rak otkrile u pravo vreme, jer i one imaju pravo na kvalitetnije lečenje i život. Ove godine kampanjom posvećenom ginekološkim karcinomima podsećamo žene i na važnost brige o sopstvenom zdravlju na redovne ginekološke preglede uprkos teškoj pandemijskoj situaciji. Redovni ginekološki pregledi najvažnija su zaštita od ginekoloških karcinoma koji su sve češći kod žena u svim starosnim dobima. Od ove godine sedište našeg udruženja je u Beogradu i podržani smo od vrhunskih zdravstvenih profesionalaca i pacijentkinja iz raznih krajeva Srbije. Ovde smo da bismo bili bliži onima koji odlučuju o našem lečenju. Tu smo da govorimo o potrebama onkoloških pacijentkinja, da budemo njihov glas.

Danas se borimo za jednu „Milicu”, i njene 33 godine, za njenu terapiju. Sutra smo već u 25 gradova Srbije i Slovenije. Dajemo pedalu raku, vozimo za kvalitetniju prevenciju i lečenje, za dostupnost dijagnostike za svaku ženu u Srbiji, regionu, svetu. Nadam se da mislite o sebi, da radite redovne samopreglede dojke, ili da ste nekom podrška i snaga. Možda nečiji telefon očekuje vaš poziv.