Do „Staparka” dva putića

Užice. – Izgradnja prvog arheološkog parka na otvorenom, replike neolitskog naselja u kanjonu Đetinje na području užičkog sela Stapari, ušla je u završnu fazu. Majstori ovih dana u zanimljivu celinu spajaju sagrađene kuće od prirodnih materijala i pomoćna zdanja, dok njihovi mladi pomagači peskom, blatom i slamom dorađuju te objekte. Da budu nalik onim iz neolita, po jednom praistorijskom naselju koje se nalazilo u blizini.

Zahuktali su se, tako, poslovi na tom neobičnom poduhvatu, finansiranom iz evropskih fondova (prekogranični je, zajedno ga ostvaruju Užice, Tuzla i Milići), a usporenom u ovoj godini zbog pandemije. Nedavno su parku ime nadenuli, zvaće se „Stapark”, očekuju da će njegove edukativne radionice i prizori iz davne prošlosti privući posetioce, grupe, ekskurzije . Po najavi nadležnih prilikom nedavne posete gradilištu, radovi treba da budu završeni tokom jeseni, a park će za posetioce biti spreman na proleće, jer je planirano da sezona poseta u njemu traje od aprila do oktobra.

Gradonačelnica Užica Jelena Raković Radivojević izjavila je da ovaj poduhvat doprinosi unapređenju kulturološkog identiteta i baštine prekograničnih područja Srbije i BiH, predstavlja nastavak saradnje između gradova Užica i Tuzle. Arheolog Ana Đuričić najavljuje da će park biti idealno mesto da ljudi upoznaju kako se živelo u neolitu, u kakvim kućama i zemunicama, kako je bilo koristiti peći, praviti keramiku...

– Uvereni smo da će, zajedno sa ostalim atrakcijama u klisuri Đetinje, ovaj prvi arheološki park na otvorenom biti razlog zbog čega će mnogi turisti posetiti Užice – istakla je menadžerka projekta Snežana Milisavljević.

Ambicije su, dakle, izražene, pa će valjda u skladu s njima na ovaj prostor (pored parka je i lekovita Staparska banja) uskoro biti dovedena struja, internet, naravno i signal mobilne telefonije koga još uvek nema. Može se to očekivati, jer su nedavno uspravljeni betonski stubovi duž šetališta koje kroz kanjon vodi ka parku.

Ali jedna nedoumica ipak ostaje: kuda vozilima prići „Staparku”, sklonjenom u brda od glavnih saobraćajnica. Kako autobusima grupe i ekskurzije ovde dovesti? Prilazni put će, već sada je jasno, biti problem. Do ovog parka vode samo dva putića, asfaltirana a uska, dovoljna da kolovozom prođe jedno vozilo.

Od Užica je najbliži put kroz tunele nekadašnjom „ćirinom trasom”, dug šest i po kilometara od užičke plaže kanjonom Đetinje. To je „evropska zelena staza”, uređeno šetalište, ali tek koji metar široko, namenjeno za pešake i bicikliste. Ovuda bi se moglo manjim vozilom (pod uslovom da ništa ne naiđe iz drugog pravca), s tim što postavljeni znak nalaže da automobili i motocikli mogu prolaziti samo jedan sat dnevno, kao i tokom cele noći. Autobusima ovde nema prilaza, ovi tuneli tesni su za veća vozila. Nada je turistički vozić koji u sezoni od plaže saobraća ka Staparskoj banji, s tim što je i on nedovoljan za veći broj putnika.

Drugi prilazni put „Staparku”, takođe uzak, vodi kroz selo Stapari, uzbrdo pored seoskih kuća. Ali samo delimično je asfatiran. – Odavde je kilometar i po pod asfaltom, posle čega do zaseoka Radojičići, u kome se put spaja sa drugim ka centru sela, ima oko dva kilometra makadama. U ovaj naš deo Stapara, gde nema ni signala mobilnog, slabo se ulaže – rekoše nam Borislav Jevtić, čija je kuća prva do parka, i njegov komšija Ratko.

Na pet kilometara od „Staparka” je jezero Vrutci, do koga vode putevi sa Zlatibora i iz Mokre Gore, s tim što je staza od Staparske banje do ovog jezera kroz „ćirine” tunele sasvim propala. Ima najava da bi će ona biti uređena i asfaltirana, s tim što, svakako, to ne može brzo biti urađeno.

Možda bi kakvo-takvo rešenje za prilaz „Staparku” mogao biti železnički prevoz, jer se barska pruga i na njoj stanici Stapari nalazi tik iznad arheološkog naselja. Ali u ovoj stanici staju samo lokalni vozovi, koji tokom dana svega dva-tri puta prolaze.