Razumemo li ambasadora Makgregora

„Mi smo tukli hrišćanske Srbe na Kosovu i doveli muslimansku narko-mafiju na vlast. Kosovski Albanci nikad nisu bili prijatelji Amerike i nikad to neće biti.” Ako ste pomislili da su to reči Srbina, prevarili ste se. Ovo je rekao čovek koji je viđen kao mogući ambasador SAD u Nemačkoj, penzionisani pukovnik američke armije Daglas Makregor. Uz to je američku agresiju 1999. ocenio kao težnju SAD da „suštinski neguju prijateljstvo i razumevanje sa muslimanskim svetom”.

Time je pokazao da je pitanje Kosmeta i za SAD i za OIS (Organizacije islamske saradnje) islamsko, bez obzira na to šta o tome misle i Albanci i Srbi. To su dokazali septembarski predgovori Vučića, Trampa i Hotija.

Nažalost, sve prethodno citirano negiraju oni kojima to ide u prilog – Srbi. I to skoro svi! I političari i naučnici i publicisti i narod, i na taj način rade sasvim nesvesno u prilog Haradinaja i Tačija.

To što je Makregor izjavio 2020, ja sam kao potpuno nepoznat asistent izrekao u veoma čitanoj „Dugi” 3. maja 1986. Pre 34 godine. Moj se stav otprilike svodio na sledeće: „Kad se iz albanskog secesionizma izvuče islamski ekstremizam ostaće korice kao kad se iz udžbenika fizike izvuče matematika.” To je za jugoslovensku javnost bio udarac maljem u glavu. Rušilo je sve postavke na kojima je počivalo tadašnje državno poimanje zbivanja na KiM. Za vlasti i nauku bio je to sukob sa staljinizmom Envera Hodže. Kakav islam, kakva religija, ko još veruje u Boga?

Kad je dara prevršila meru i kad se videlo da se politička uloga islama ne može zanemariti, doživeo sam da me pozovu u MIP. Zajedno sa mnom pozvan je i kolega Darko Tanasković. Primila nas je grupa ambasadora. Posle uvoda, dali su reč nama. Prvi govornik je trebalo da bude Darko Tanasković. On je imao više univerzitetsko zvanje. Ali je on vrlo vešto prednost dao meni. Ja sam bez ikakve glume rekao sve ono što inače pišem u novinama, pa i još jače i argumentovanije. Na licima ambasadora video sam zaprepašćenje i tajac. Njihov mozak formiran u okvirima dijalektičkog materijalizma nikako nije mogao da shvati to što ja govorim. Jer, kako da radnička klasa Pakistana bude u istom stroju sa svojim kapitalistima, a protiv međunarodne radničke solidarnosti.

Slušaoci su samo ćutali, a reč je preuzeo kolega Tanasković. On je, ne negirajući direktno ništa što sam ja kazao, sasvim srušio moju priču i uvio je u oblandu koja se slušaocima dopala. Njegov stav se najbolje može videti iz teksta o Kosmetu, koji je sam napisao i objavio u NIN-u 8. aprila 1990. Rekao je: „Daju li nam činjenice... pravo da jugoslovenstvo naših muslimana proglasimo za neku vrstu ketmana iz kojeg oni sada... izlaze... i stupaju u borbu na Alahovom putu i to opet na Kosovu... potpisnik ovih redova ubeđen je da ne...” Podsetimo da su to godine kada se celokupna Islamska zajednica (IZ), a posebno na Kosmetu stavila na raspolaganje Ibrahimu Rugovi.

Posle te priče, na licima ambasadora se videlo zadovoljstvo. Ona se uklopila u njihovu šemu zasnovanu na ideologiji Saveza komunista.

Rezultat je jasan. Mene više nikada nisu pozvali u MIP. Naprotiv, stalno je bilo pokušaja da me isteraju s posla. Za razliku od toga, kolega Tanasković je tri puta postao ambasador. Koliko me sećanje služi, to nije pošlo za rukom nikome ko nije bio formalni član neke partije i uz to nije profesionalni diplomata.

Uglavnom, Tanaskovićeva ideja je prevladala. Sve vlasti, i komunističke i nekomunističke, insistirale su i insistiraju na istom onome što govore i Albanci, da je albanski pokret izrazito antireligiozan. Bez obzira na to da li je reč o staljinistima ili „liberalnim demokratama”. I njihova ideja s završava u granicama velike Albanije. Posle čega bi Srbiju ostavili na miru barem severno od Niša.

I sada se odjednom pojavljuje Trampu blizak čovek i negira tu priču. Ukazivanjem na islamsku mafiju, on podseća na islamski politički imperativ, koji podrazumeva borbu sa svim nemuslimanima sve dok se zastava džihada ne zavijori na Beloj kući. Samim tim on američku javnost upozorava da su muslimanski Albanci neprijatelji Americi, a hrišćanski Srbi prijatelji.

Srbi bi ozbiljno trebalo da razmisle da li im više odgovara da pevaju u horu s Tačijem i Haradinajem o nacionalističkoj velikoj Albaniji, čime postaju albanski saveznici i saveznici američke duboke države. Velika Albanija nije albanski cilj, a trajan je američki projekat. Ili im više odgovara ono što kaže Makregor, što od SAD može da učini srpskog saveznika i neprijatelja islamskom ekstremizmu, koji je ideologija koja prožima ogromnu većinu albanskih političkih subjekata.

Profesor univerziteta, osnivač naučne discipline politikologija religije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista