Kad se veliki svađaju

Seća li se danas neko „malene, zelene, idilične oaze” koju ugrožava velika i zla Srbija. Tako su, otprilike, glasile reči Vaclava Havela, davnih devedesetih godina prošlog veka, a oaza je bila Slovenija koja je, pre nego što se otcepila od Jugoslavije, godinama pripremala medijski teren na Zapadu. Kako se to završilo, svi znamo.

Nešto slično danas rade i Ukrajina i Gruzija da bi ušle u NATO. Znaju one jako dobro da u konfliktu sa daleko moćnijom Rusijom nemaju nikakve šanse, ali izazivajući stalne ekscese stvaraju medijsku sliku da su ugrožene, upravo zato što su male i slabije. Opterećene sećanjem na prošlost (zajedničku), uverene da im je put na Zapad jedini put u blagostanje, one žure da što pre raskinu sve veze sa „velikim bratom”, koristeći, pri tome, sve beneficije tog srodstva – jevtin gas, bescarinsku trgovinu, bezvizni režim i radna mesta za one koje same ne mogu da zaposle. U zamenu nude – optužbe za genocid, „golodomor”, za otimanje teritorije, i još gomilu drugih koje bi se na sudu lako obarale, ali odlično služe za stvaranje javnog mnenja na Zapadu, u medijima u kojima i dalje vlada podela na Istok i Zapad, zle Ruse i bogate Amerikance, komuniste koji na svakom koraku špijuniraju strance...

To što je Rusija odavno kapitalistička zemlja, puna stranaca koji u njoj rade i zarađuju ogroman novac, ne menja stvar. Zapad bi hteo još više, da učestvuje u eksploataciji ruskih bogatstava, a ako je moguće i da ispravi, kako reče Madlen Olbrajt, „nepravdu” da se toliko bogatstvo nalazi na teritoriji jedne zemlje...

Ali da se vratimo Ukrajini i Gruziji. Šta je cilj tolike histerije? Obe države znaju da Savet bezbednosti UN neće doneti rezoluciju protiv Rusije, ali žele da ubede svet da je u njihovom susedstvu zli komšija koga se treba bojati. Novine su pune izveštaja o ko zna kojoj po redu noti gruzijskog ministarstva inostranih poslova ruskom, o avionu za koji se, doduše, ne zna baš sigurno čiji je, ali pošto nema dokaza da pripada nekom drugom, mora da je ruski, a srušio je gruzijsku letelicu, a to se pretvara u priču o napadu Rusije na malenu Gruziju... Šta je gruzijska letelica radila tamo gde joj nije mesto, nikome nije važno... medijska slika o „povampirenju imperije zla” tako se upotpunjava.

Mediji nisu više sedma, već prva sila. Ono čega nema u medijima, nije se ni dogodilo. To što su se novinari od „neznalica koje znaju koga da pitaju” pretvorili u neznalice kojima nije važna istina nikoga ne zabrinjava. Gafovi kao što je pitanje Putinu da li se druži s (pokojnim) Jeljcinom, ili neznanje da su sa Kosova oterani Srbi a ne Albanci zaboravljaju se već sutradan.
Zašto, onda, Moskva svojim postupcima ide naruku formiranju negativnog mišljenja o Rusiji? Koliko samo na Zapadu vredi slika Kasparova s lisicama na rukama! Sav novac koji je dobio od fondova „za razvoj demokratije” opravdao je provocirajući svaki put policiju da ga uhapsi. A oni to rade i rade. Ili slika dve hiljade specijalaca koji čuvaju 200 demonstranata! Da ne govorimo o, zbog milionskih dugova, zavrnutim slavinama za gas Ukrajini usred zime. Nema veze što ona u tom slučaju počinje da krade gas namenjen upravo Zapadu!

Rusija je toga svesna, ali je svesna da bi se našlo i hiljadu drugih razloga za optužbe. Zna rusko rukovodstvo i da se ciljevi mogu postići i na drugi način, da su prugu u Abhaziji mogli, možda, da remontuju i civili, broj brodova u Sevastopolju mogao je biti postepeno povećavan da se od toga ne pravi nikakva galama, a Luškov nije morao reći da je Krim ruski, bar dotle dok Rusija zaista ne odluči (ako uopšte odluči) da ga vrati pod svoju jurisdikciju...

Nije u pitanju ni naivnost ni nespretnost ruskih rukovodilaca. Znaju oni da svetom vladaju interesi i da ne mogu da računaju ni na tuđu ljubav ni na sažaljenje. Suviše su veliki i moćni za to. Gorbačov je mogao da računa na Nobelovu nagradu i ovacije Zapada samo zato što je pomogao da veliki SSSR postane mali i bespomoćan. Onog trenutka kad se moć i snaga vratila, vratili su se i svi animoziteti.

Sticaj okolnosti je pomogao da Rusija danas ne zavisi ni od koga, ali da Zapad postaje sve svesniji da zavisi od nje. Zato je Putinov izbor bio da otvoreno stavi do znanja celom svetu šta su ruski interesi. Ako to nekima izgleda brutalno, neka se zapitaju zašto je zabrana uvoza gruzijskih vina izazvala u svetu više odijuma nego bombardovanje Jugoslavije.

Da Putin i Medvedev polako uspevaju da usade u svest rukovodstava većine zapadnih zemalja shvatanje da sa Rusijom treba sarađivati, a ne svađati se, dokaz su Nemačka i Francuska. A Ukrajina i Gruzija, sve dok na svojoj teritoriji imaju, jedna Abhaziju i Južnu Osetiju, a druga gotovo polovinu ruskog i proruskog stanovništva, moraju da računaju na stav Rusije. I nije za njih dobro da pokušavaju da svađaju Rusiju sa Zapadom. Kad se veliki svađaju, obično stradaju mali. Ako jednog dana Zapad bude morao da bira između Rusije i Ukrajine ili Gruzije, odlučiće se za Rusiju. Ne iz ljubavi, zbog gasa.