Prkoseći Heraklitu

Početak secesionističke centrifuge koja će rasparčati Jugoslaviju dogodio se u međunarodnim okolnostima koje nisu nimalo ličile na onaj svet koji je od 1945. godine istrajavao na principima Povelje Ujedinjenih nacija, u kojoj predstavnici pedeset zemalja potpisuju da su „odlučni da sačuvaju buduća pokolenja od užasa rata”. Berlinski zid, kao indikator geopolitičke ravnoteže, srušen je i povukao je za sobom pisane i nepisane protokole međunarodne bezbednosti iz vremena hladnog rata. U vakuumu koji je nastao promenjenim odnosom snaga u svetu i potpunom relativizacijom međunarodnih pravnih normi, počeli su ekspresno svrstavanje secesionističkih republika Jugoslavije uz nove velike igrače i borba za njihovo pokroviteljstvo.

Srbija početkom devedesetih, međutim, nije prepoznala političke procese koji su na novi način profilisali svet. Iako na pobedničkoj strani u dva svetska rata, iako uvek pod slobodarskim barjacima, u trenutku kad se odlučivala sudbina srpskog naroda na prostoru Jugoslavije izgubila je dobre političke veze i s Vašingtonom i s Moskvom. Ostala je samo sa idejom pravde i vere u međunarodno pravo, ali to više nisu bili temelji na kojima počiva svet. Politički pragmatizam naših protivnika odneo je prevagu nad verom u principe.

Posledice su bile strašne. Još strašnije je upozorenje Heraklitove maksime da se „u istu reku ne može dva puta ući”, odnosno da su istorijski procesi i učinjene štete nepovratni. Poslednja nada izgubljena je kad su na vlast pre dvadeset godina došle elite koje nisu umele ili nisu htele da iskoriste ono malo simpatija koje su prema njima imali političari sa Zapada.

Pa ipak, nedavni susret Aleksandra Vučića sa Donaldom Trampom u Beloj kući u Vašingtonu pokrenuo je kamen koji su na srpsko-američke odnose, naizgled trajno, postavile prethodne američke administracije, a danas pokušavaju da ga zadrže njihovi zaostali džepovi u institucijama države. Svakako da Srbija nije preko noći postala apsolutni favorit Sjedinjenih Američkih Država, ali je isto tako neosporno da više nije ni apsolutni negativac, što u odnosima sa glomaznim i inertnim vašingtonskim spoljnopolitičkim aparatom predstavlja fantastičan pomak. Ako gestovima očiglednog otopljavanja pridodamo situiranje Međunarodne razvojne finansijske korporacije (DFC) u Beogradu i najavu moguće posete predsednika Trampa Beogradu, onda je jasno da se odnosi Srbije i SAD resetuju na najvišem nivou. Srbija je na najbolji način ponovo uplovila u istorijsko korito odnosa s Amerikom.

Iako je priroda odnosa s Rusijom drugačija, posle dolaska Vladimira Putina na vlast i s politikom koja je u Srbiji pobedila na izborima 2012. godine, srpsko-ruski odnosi vraćeni su u tradicionalne tokove prijateljstva i solidarnosti. Uz to treba dodati i obnavljanje i produbljivanje odnosa sa Evropskom unijom kao celinom i sa njenim pojedinačnim članovima, ali i utemeljenje svestranog partnerstva s Kinom. Tako smo danas, prkoseći Heraklitu, u dobroj meri vratili položaj Srbije na koordinate od pre više od tri decenije.

Značajno je da, za razliku od klijentelističkog odnosa otcepljenih članica nekadašnje jugoslovenske federacije sa svojim pokroviteljima, Srbija danas ima dobre odnose na čitavom spektru svetskih sila: SAD, Rusija, EU, Kina i novi narastajući džinovi regionalnog i globalnog karaktera. Ali, Srbija je izbegla zamku zavisnog svrstavanja, uprkos činjenici da su njihovi međusobni odnosi veoma komplikovani, rivalski i delom neprijateljski. Za razliku od koncepta neutralnosti kojim su prethodne vlasti držale Srbiju podjednako udaljenu od nosilaca međunarodne moći, sadašnja neutralnost ostvaruje se podjednakom otvorenošću za saradnju u svim smerovima političkog i ekonomskog kompasa.

Inicijativa predsednika Vučića da se formira „mini-šengen”, planovi za izgradnju saobraćajne infrastrukture – Auto-put mira i povezivanje s lukom u Draču – stvaranje jedinstvenog prostora za protok ljudi i kapitala, uspostavljanje mira, saradnje i stabilnosti, učiniće čitav region privlačnijim za strane investitore i stvoriće uslove za snažan ekonomski i opšti napredak svih. Tako je vraćen prvobitni redosled poteza u kojem su standardi bili ispred pitanja statusa naše južne pokrajine.

Ovakvom politikom Srbija je započela resetovanje izuzetno nepovoljnog političkog nasleđa. Otvoreno je novo poglavlje u njenom međunarodnom pozicioniranju i stvoreni uslovi za uspešnu i nezavisnu spoljnu politiku. Najzad, učvršćeno je njeno liderstvo u borbi za spokojnu i prosperitetnu budućnost regiona. Tako, posle svih turbulencija novije istorije, stvari ponovo dolaze na svoje mesto.

Pisac

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista