Пркосећи Хераклиту

Почетак сецесионистичке центрифуге која ће распарчати Југославију догодио се у међународним околностима које нису нимало личиле на онај свет који је од 1945. године истрајавао на принципима Повеље Уједињених нација, у којој представници педесет земаља потписују да су „одлучни да сачувају будућа поколења од ужаса рата”. Берлински зид, као индикатор геополитичке равнотеже, срушен је и повукао је за собом писане и неписане протоколе међународне безбедности из времена хладног рата. У вакууму који је настао промењеним односом снага у свету и потпуном релативизацијом међународних правних норми, почели су експресно сврставање сецесионистичких република Југославије уз нове велике играче и борба за њихово покровитељство.

Србија почетком деведесетих, међутим, није препознала политичке процесе који су на нови начин профилисали свет. Иако на победничкој страни у два светска рата, иако увек под слободарским барјацима, у тренутку кад се одлучивала судбина српског народа на простору Југославије изгубила је добре политичке везе и с Вашингтоном и с Москвом. Остала је само са идејом правде и вере у међународно право, али то више нису били темељи на којима почива свет. Политички прагматизам наших противника однео је превагу над вером у принципе.

Последице су биле страшне. Још страшније је упозорење Хераклитове максиме да се „у исту реку не може два пута ући”, односно да су историјски процеси и учињене штете неповратни. Последња нада изгубљена је кад су на власт пре двадесет година дошле елите које нису умеле или нису хтеле да искористе оно мало симпатија које су према њима имали политичари са Запада.

Па ипак, недавни сусрет Александра Вучића са Доналдом Трампом у Белој кући у Вашингтону покренуо је камен који су на српско-америчке односе, наизглед трајно, поставиле претходне америчке администрације, а данас покушавају да га задрже њихови заостали џепови у институцијама државе. Свакако да Србија није преко ноћи постала апсолутни фаворит Сједињених Америчких Држава, али је исто тако неоспорно да више није ни апсолутни негативац, што у односима са гломазним и инертним вашингтонским спољнополитичким апаратом представља фантастичан помак. Ако гестовима очигледног отопљавања придодамо ситуирање Међународне развојне финансијске корпорације (ДФЦ) у Београду и најаву могуће посете председника Трампа Београду, онда је јасно да се односи Србије и САД ресетују на највишем нивоу. Србија је на најбољи начин поново упловила у историјско корито односа с Америком.

Иако је природа односа с Русијом другачија, после доласка Владимира Путина на власт и с политиком која је у Србији победила на изборима 2012. године, српско-руски односи враћени су у традиционалне токове пријатељства и солидарности. Уз то треба додати и обнављање и продубљивање односа са Европском унијом као целином и са њеним појединачним члановима, али и утемељење свестраног партнерства с Кином. Тако смо данас, пркосећи Хераклиту, у доброј мери вратили положај Србије на координате од пре више од три деценије.

Значајно је да, за разлику од клијентелистичког односа отцепљених чланица некадашње југословенске федерације са својим покровитељима, Србија данас има добре односе на читавом спектру светских сила: САД, Русија, ЕУ, Кина и нови нарастајући џинови регионалног и глобалног карактера. Али, Србија је избегла замку зависног сврставања, упркос чињеници да су њихови међусобни односи веома компликовани, ривалски и делом непријатељски. За разлику од концепта неутралности којим су претходне власти држале Србију подједнако удаљену од носилаца међународне моћи, садашња неутралност остварује се подједнаком отвореношћу за сарадњу у свим смеровима политичког и економског компаса.

Иницијатива председника Вучића да се формира „мини-шенген”, планови за изградњу саобраћајне инфраструктуре – Ауто-пут мира и повезивање с луком у Драчу – стварање јединственог простора за проток људи и капитала, успостављање мира, сарадње и стабилности, учиниће читав регион привлачнијим за стране инвеститоре и створиће услове за снажан економски и општи напредак свих. Тако је враћен првобитни редослед потеза у којем су стандарди били испред питања статуса наше јужне покрајине.

Оваквом политиком Србија је започела ресетовање изузетно неповољног политичког наслеђа. Отворено је ново поглавље у њеном међународном позиционирању и створени услови за успешну и независну спољну политику. Најзад, учвршћено је њено лидерство у борби за спокојну и просперитетну будућност региона. Тако, после свих турбуленција новије историје, ствари поново долазе на своје место.

Писац

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa