Beograđanima treba sna

Osnovne ljudske potrebe su vazduh, voda, hrana i san. Potrebu za vazduhom, hranom i vodom žitelji glavnog grada Srbije još, manje-više zadovoljavaju, ali tema ovog teksta je potreba za snom. Nedavno je u „Politici” izašao članak našeg cenjenog psihoterapeuta o značaju dovoljnog broja sati provedenih u snu koji utiču kako na naše psihičko, tako i na fizičko zdravlje.

Mnogi Beograđani su svedoci narušavanja optimalne satnice za san usled buke koja dolazi iz otvorenih kafića i restorana. Nažalost, taj problem postoji godinama a eskalirao je dozvolom grada Beograda da ugostiteljski objekti rade do 24 časa. Neko bi se zapitao šta tu ima sporno, radili su ranije i duže. Sporno je to na koji način se ova dozvola zloupotrebljava.

Intenzitet buke je toliki da ni zatvoreni prozori a ni čepići u ušima nisu dovoljni da bi se utonulo u san. Ori se muzika kao da smo svi na svadbi, ne samo vikendom već i radnim danima. U slučaju mojih suseda, od srede do nedelje uveče. Muzički repertoar smo naučili, ali nam i dalje nije jasno kako to da niko ne skrene pažnju pevačima da treba malo da odalje mikrofon od usta.

Direktan razgovor sa menadžerom restorana nije dao rezultata, tvrde da se muzika ne čuje čak ni do kraja bašte. Pozivi komunalnoj policiji takođe nisu urodili plodom  jer, kako reče njihov načelnik, „nadležnosti su velike, ali su ovlašćenja mala”. Podneta je i prijava ekološkoj inspekciji koja je otišla na lice mesta u pogrešan dan, utorak. Pisano je i zaštitniku građana Beograda, koji se zauzeo za slučaj ali bez uspeha.

Jasno je nama, malim građanima velikoga grada, da naši prihodi gradskoj kasi nisu toliko veliki kao prilozi vlasnika restorana i kafića, ali se pitam da li neko od  onih koji kumuju ovom nasilju razmišlja o tome da on ili neko njemu blizak može, recimo, nastradati od vozača koji se nije dovoljno naspavao, ili da će neispavani hirurg možda povući pogrešan potez skalpelom tokom operacije, ili da će bankar željan sna pogrešno obračunati kredit, ili da će dete zaspati u školi, ili... da ne nabrajam dalje.

Tanja Petrović,
Beograd